ČUDESNO lepa i u 49. godini, ljubopitljivog pogleda koji se i dalje nestašno probija ispod plavih šiški, Anica Dobra, jedina naša glumica koja je stekla ozbiljnu slavu i u Nemačkoj, vratila nam se ovih dana zahvaljujući Milevi Marić. U Novom Sadu u sredu veče se poklonila publici posle premijere filma “Frau Einstein”, reditelja Miloša Jovanovića.
Zbog niza nepovoljnih okolnosti, ideja o prvom igranom filmu o znamenitoj Srpkinji, koja je život provela u senci genija, svedena je na 50-minutni igrano-dokumentarni film. Kadrove,snimljene pre šest godina, Anica Dobra videla je prvi put kada i novosadska publika.
* Većina naših ljudi o Milevi Ajnštajn zna da je rođena u Titelu, školovala se u Cirihu i da je bila prva žena velikog naučnika Alberta Ajnštajna. Da li ste prihvatili taj lik baš iz želje da saznate nešto više o njoj?
- Nažalost, o toj vanserijskoj ženi većina nas malo zna. Kada sam iščitavala izvanredan scenario Aleksandre Pleskonjić, shvatila sam da će o Milevi uvek ostati mnogo nepoznanica. Njen život, naročito poslednje godine u ciriškoj bolnici, uz mlađeg sina Tetea, šizofreničara, teško je rasvetliti, a upravo time se bavi ovaj film.
PRIVATNOST - Mislim da svako ko želi, može da povuče granicu između profesionalnog i ličnog života. Spadam u manju grupu umetnika koji ne smatraju da su intervjui deo posla. Ne, moj posao je da budem inspirisana i nadahnuta za ulogu, a ne da objašnjavam javnosti kako radim i šta radim. Ne umem ja to da radim, časna reč! Neka moje uloge to rade za mene.
* Koliko će nam svima ova, makar i skraćena verzija filma, približiti Milevu, danas, 63 godine posle njene smrti?
- Želim da film ima baš taj efekat. Kada smo počeli snimanje,na Milevinoj kući nije bilo ni spomen-table, a mislim da je nema ni danas. Pa, kada tome dodamo još sumorniji podatak da je decenijama počivala kao NN lice na ciriškom groblju, te da je tek pre nekoliko godina obeleženo njeno grobno mesto, to govori mnogo o nama.
* Od “Pere Pankera”, preko “Balkan ekspresa”, “Tito i ja”, do “Žene sa slomljenim nosem” i sada Mileve... Dočarali ste raznovrsne senzibilitete. Koji vam, ipak, najviše prijaju?
- Ne pravim neku veliku selekciju. Uvek je najvažniji dobar scenario, na mene samo on deluje kao magnet, sve ostalo je stvar inspiracije, izazova.
* Da li i posle dve decenije prisustva u nemačkom glumištu, a za neke od uloga ste i nagrađeni, za sebe kažete “gastarbajterski odlazim tamo, a zapravo živim u Srbiji”?
- Ne razmišljam više o tome... Ljude danas zanima samo jeste li dobro uradili ulogu ili niste. I manje je bitno odakle dolazite. Zahvalna sam što imam priliku da radim na dve strane, na dva fronta. U Srbiji punim baterije, a tamo dobijam jednu drugačiju energiju. Kombinacija svega toga je nešto što me neprestano gura napred.
* Čini se da nije jednostavno balansirati između te dve kinematografije, dva načina života...
- Smatram da je posao glumca da radi na svim prostorima koji mu se otvaraju. To što sam već dvadesetak godina i u Nemačkoj, ne smatram da je specijalna stvar. To je samo tehnička mogućnost da se živi na jednom mestu, a radi na drugom. Već 20 godina živim na potezu Jugoslavija - Nemačka, a sada je to relacija Srbija - Evropa. Ovaj svet je postao sasvim mali.
* Kako ste uspeli da se prilagodite?
- Ne bih to umela nepristrasno da analiziram. Ali, nešto sigurno znam: u početku sam silno želela da se asimilujem i da se uopšte ne razlikujem od tamošnjih glumaca, a onda sam shvatila da se, htela-ne htela, ipak veoma razlikujem i da je to moja prednost. U tome se ogleda veština življenja, ono što danas često zovu tolerancijom: prihvatiti sebe i druge onakvima kakvi jesmo. A, ja, moram da ostanem svoja. Nisam za to da se mešamo svi u istom loncu.
BAJKE * KAO veoma mlada glumica, pre gotovo četvrt veka, rekli ste da verujete u bajke. A, danas? -Da! I danas verujem u bajke i u lepe stvari. Uporno tvrdim da se lepe želje ostvaruju, da bajke postaju stvarnost. Moje je pravo da verujem, to je moja čarobna formula za sreću.
* Koliko su vas, u želji da očuvate svoju autentičnost,kolebale dnevno-političke okolnosti u našoj zemlji?
- Jedno vreme su Srbi stalno bili zli. Ali što su vesti bile gore, tamo su ljudi prema meni bili nekako mekši.
* Imate li običaj da se osvrćete na minuli rad, jeste li zadovoljni dosadašnjim učinkom?
- Ne znam da li bi trebalo da budem zadovoljna. Da bih saznala, morala bih da svodim nekakve račune. Ne mislim da je za to rano, ali jednostavno ne stižem da podvučem crtu. To je i otuda što nisam sklona analizama, nemam fasciklu sa svojim intervjuima, ne čuvam fotografije i retko gledam svoje filmove. I - uvek idem dalje.
* Očigledno je, ipak, da uporno idete kroz svoj profesionalni i lični život linijom koju ste sami iscrtali...
- Moglo bi se reći da sam osoba koja je sebi dala za pravo da misli drugačije i govori drugačije od onoga što se očekuje. Šta god život donese - neka. Čekam ga, i poslovno, i privatno...
|
PODELI
