Od svog nastanka ljudi su bili svesni protoka vremena, mada je koncept vremena razvijen tek mnogo kasnije. Praistorijski
čovek je nalazio vremenske putokaze u prirodi koja ga je okruživala, u
smeni dana i noći, zime i leta, kao i u kretanju zvezda i
Meseca.proizvodnju.
Naravno, primitivni lovci i ratari mogli su
imati samo približne predstave; Homerovi junaci, recimo, zadovoljavali
su se sa šest vremenskih razdeoka - zora, jutro, podne, smiraj, veče i
noć. Kasnije, u rimskom carstvu, prihvaćeno je osam segmenata - četiri
za dan, četiri za noć. To su, u stvari, bili intervali kada su se
smenjivali stražari.
Vojnici su raspolagali specijalnim
napravama za čitanje vremena - gnomonima i klepsidrama. Gnomon nije
ništa drugo nego jedan vertikalni stub određene visine, postavljen na
vodoravnoj ravni, čije senke svojim pravcima i dužinama omogućavaju
utvrđivanje doba dana. Ovaj sunčani časovnik potiče iz Vavilona, gde su
ga astrolozi koristili već pre četrdeset vekova.
Tokom noći i kada su dani bili oblačni koristila se klepsidra, to jest vodeni časovnik.
(Slika desno) Sastojao se od poduže uspravne posude s malim otvorom pri
dnu, iz kojeg je isticao tanak mlaz vode. Opadanjem nivoa vode (ili
neke druge tečnosti) u posudi - obeležene reckama duž svoje visine -
ukazivalo je na razmake protoka vremena.
U ranom srednjem veku
pojavili su se peščani časovnici, najpre kao instrument alhemičara, a
zatim u manastirima i plemićkim kućama. Obični ljudi su merili vreme
sagorevanjem ivera, uz pomoć upaljene sveće ili fitilja u uljanoj lampi.
Rudimentarni mehanički časovnici pojavili su se prvo u manastirima.
To nije bilo slučajno, jer su kaluđeri, koji se od davnina pridržavaju
striktne rutine u svojim molitvama i baštenskim radovima, osetili
potrebu za nekim pouzdanim pokazivačem vremena. Smatra se da su se prvi
mehanizmi sastojali od vratila sa kojeg se lagano odmotavalo uže sa
tegom, povremeno oslobađajući polugu povezanu vrpcom s jednim zvoncetom.
Mada je taj merač bio neprecizan, i nije pokazivao časove već ih je
samo 'otkucavao', njegova
pojava označila je novu fazu u metodama očitavanja vremena. Kretanje
mehaničkih časovnika nisu mogli da ometu ni oblaci (kao kod sunčanika),
ni mrazevi (koji su ledili vodu u klepsidrama). Oni su radili danonoćno,
i leti i zimi. Veoma dugo su ostali zatočeni među manastirskim
zidovima.
S burnim razvojem srednjevekovnih gradova, potrebu
tačnijeg merenja vremena osetili su trgovci i zanatlije. Konačno,
sredinom 14. veka, nemački majstor Hajnrih van Vik, koji je radio u
PArizu, konstruisao je časovnik na bazi zupčanika, sa cifarnikom i
kazaljkama. Vreme koje je ranije bilo čujno, sada je postalo i vidljivo
posredstvom 'nebesko-zemaljskih simbola', indikatora časova. Tako su se
preteče današnjih časovnika pojavile na zvonicima gradskih većnica i
crkava, zatim kod bogatih trgovaca i vlasnika radionica, pa kod
imućnijih građana. Mehanički časovnici su počeli da kontrolišu ritam
života ljudi. Časovnik na zvoniku bio je ne samo korisna već i veoma
živopisna naprava. Ali, on se nije mogao nositi na put. Časovnik na
ploči iznad kamina, obično sa klatnom, takođe je bio nezgrapan i težajk
za nošenje. Godine 1500. nirnberški majstor Peter Henlajn je konstruisao
prvi portabl časovnik sa čeličnom oprugom. To je početak istorije svih
modernih časovnika. Prvi modeli, još nedovoljno precizni ali znatno
smanjenog obima, postali su pogodni za nošenje. U tom cilju je izmišljen
džep!
U početku, džepni časovnici bili su načinjeni od zlata, a
uz to ukrašeni dragim kamenjem i minijaturnim muzičkim mehanizmom.
Imućni ljudi su ih kupovali pre kao luksuzne predmete nego kao
indikatore tačnog vremena. KAsnije, džepni časovnici su izgubili svoju
dekorativnu funkciju, dobili svoju ručnu verziju i, sniženjem cene,
postali dostupni širokom krugu korisnika.
Danas, većina ljudi
nosi časovnik od jutra do mraka. Nije neobično da u kući postoji
nekoliko časovnika (u spavaćoj sobi, kuhinji, zidni u dnevnoj sobi), a
tu su i časovnici na javnim zgradama, trgovima. Mobilne telefone i
automobile da ne spominjemo. A mnogi su skriveni od ljudskog pogleda -
oni ugrađeni u mašinama pod zemljom, u moru, u kosmičkim orbitama.
Najmanji je kao zrno graška, a oni veliki imaju po nekoliko metara u
prečniku.
Unutrašnja struktura časovnika takođe je izmenjena.
Neki modeli se čak ne mogu nazvati mehanički, jer se u njima ništa ne
kreće mehanički (razni tipovi elektronskih i atomskih časovnika).
Razlike u izgledu časovnika i njihovim sistemima sve više se razlikuju,
pa je teško reći kako će oni izgledati u budućnosti.
|
PODELI
