Naučnu bajku o hiljadama robova koji su pod udarcima bičeva desetinama godina klesali i vukli teške kamene blokove da bi svom faraonu Keopsu obezbedili poslednje počivalište u tako savršenoj i grandioznoj građevini da ni danas naučnici ne mogu da proniknu u sve njene tajne, raskrinkao je još krajem 70-ih godina francuski hemičar i ekspert za materijale, doktor Džozef Davidovič.
On je, pod mikroskopom, našao dokaze da su Egipćani, (ako su oni bili graditelji Keopsove piramide!) posedovali znanje kako da prah koji su dobili usitnjavanjem mekanih krečnjačkih ili tvrdih granitnih stena i pomešan sa nekim drugim sastojcima i vodom pretvore u smesu koju su izlivali u kalupe i tako podizali piramidu!
Nakon stvrdnjavanja, ovaj drevni beton na prvi pogled se ne razlikuje od prirodnog kamena, ali njegove analize itekako otkrivaju razlike, pa se priča o vađenju i klesanju na tone i tone teških blokova pomoću bakarnog alata i njihovom transportu upotrebom drvenih trupaca, inače nikada dokazana, konačno može svrstati u besmislice u koje još kao u dogmu jedino veruju – naučnici.
Na predočene činjenice, uporno ostaju nemi i gluvi!
Jedan od njih je čuveni francuski egiptolog Žan-Filip Lauer, autor knjige „Misterije egipatskih piramida“, u kojoj je opisao prenošenje blokova pomoću drvenih oblica i veštačkih nasipa. Siguran u svom skepticizmu u odnosu na Davidovičevu pretpostavku, 1982. godine dao mu je dva fragmenta od blokova piramide i predložio da dokaže njihovo veštačko poreklo.
Hemijske analize sprovedene istovremeno u dve nezavisne laboratorije potvrdile su „betonsku verziju“. Kada je Džozef Davidovič nalaze izložio na kongresu egiptologa u Torontu, Lauer je odbio čak i da prisustvuje referatu. Njegov komentar, objavljen u štampi, bio je kratak: „Nije glupo, ali nije moguće. Ne može biti, zato što ne može biti nikada!“. To je bio odgovor jednog naučnika drugom.
Dve godine kasnije, profesor Davidovič se obratio Egipatskom odeljenju za starine da mu odobre istraživanje površine piramida u Gizi, ali su ga odbili uz objašnjenje: „Vaša hipoteza predstavlja samo vaše lično gledište, koje ne odgovara arheološkim i geološkim činjenicama“.
U kamenu i runo
Naučni svet je odgovorio ignorisanjem, koje traje već decenijama, ali nekoliko njegovih pripadnika iz Rusije, koji su prema ovoj temi imali otvoreniji stav, potrudilo se da pretpostavke Džozefa Davidoviča još jednom preispita. Nakon toga su došli do zaključka da se preciznost gradnje i poklapanja kamenih blokova, dubina gravura u kamenu, kao i pravljenje savršeno obrađenih vaza i amfora, mogu objasniti jedino na taj način da su oblikovani od smese, koja se sušenjem pretvorila u kamen.
U novembru 2005. godine, istraživačka grupa projekta „Nova hronologija“, na čelu sa Glebom Vladimirovičem Nosovskim, matematičarem i fizičarem sa Moskovskog državnog univerziteta, specijalistom za teoriju verovatnoće i matematičku statistiku, posetila je Egipat.
Oni su otkrili nove činjenice koje potvrđuju da je ne samo Keopsova, nego da su i druge piramide i građevine podignute od betona, odnosno „geopolimera“, kako je taj materijal nazvao profesor Davidovič. Nosovski je fragmente kamena sa Mikerinove piramide odneo na Institut za fiziku, hemiju i elektro-hemiju pri Ruskoj akademiji nauka.
Vladimir Busigin, doktor hemijskih nauka, koji je izvršio ekspertizu, sa tačnošću utvrđivanja elemenata od 0,1 do 0,01 odsto, ustanovio je da je za prirodni granit sadržaj titana, kalcijuma, natrijuma, fosfora, sumpora, hlora i aluminijuma suviše visok. I obrnuto – kalijum i silicijum su bili niži nego kod prirodnog kamena.
Struktura stene je vrlo slaba, zrna minerala su raspoređena neravnomerno i povezana nekim vezivnim sredstvom, kojeg nema u prirodnom kamenu. Prema Busiginu, prisustvo vezivnog materijala može da objasni visok sadržaj titana, kalcijuma, natrijuma, aluminijuma i drugih supstanci.
„Sve to zajedno pokazuje da verovatno imamo posla s nekom građevinskom smesom. Sa nekim rastvorom čija je osnova od krečnjaka, a dodati materijali koji su očigledno vidljivi ili su od feldspata ili granita“, rekao je doktor geološko-mineralnih nauka, profesor Igor Davidenko, drugi član tima stručnjaka iz Rusije.
Ove činjenice su bile dovoljne da se donese zaključak da je Mikerinova piramida obložena veštačkim materijalom. Ali, pažljivo proučavanje fotografija otkrilo je jedan još ubedljiviji argument u korist betonske verzije.
„Na fotografijama se vide neke dlake, veoma tanke i u velikom broju sudeći po snimcima. To govori da je u pitanju strani materijal organskog porekla i nema nikakve veze s prirodnim kamenom, a njegovo uvođenje je moguće samo u toku izrade tog veštačkog građevinskog materijala.
Ja sam pretpostavio da to može biti tanko runo, vuna od nekog ovna. Od ovaca koje su tamo živele. Ovo je bukvalno pravo runo, ako gledate na ovo u normalnoj veličini, dlake su pokrivene kerotinskim ljuspama i vide se neverovatno dobro. Količina stranog materijala u tom granitnom uzorku je ogromna. Neosporno je da je ovo veštački materijal“, zaključio je Davidenko.
„Čudno je što egiptolozi ne obraćaju pažnju na ove rezultate, koji su nedavno objavljeni. Ima se utisak da oni uporno neće da se oslanjaju na pravu nauku“, prokomentarisao je profesor Nosovski.
Trag mreže na kamenu
Davidovič je identifikovao 13 komponenti građevinskog materijala, koje su koristili drevni Egipćani. Ispostavilo se da su oni bili „na dohvat ruke“ graditeljima. Na primer: natrijum-bikarbonat u velikoj količini se nalazi u pustinji i jezerima, a talog reke Nil sadrži aluminijum oksid.
„Da bi se proizveo geopolimerni blok nisu neophodni visoka temperatura i visok pritisak, ni savremena tehnologija, sve što je neophodno je da se znaju tačne proporcije supstanci koje se koriste“, tvrdi Gleb Nosovski, a Davidenko navodi da se može uzeti bilo koja stena i usitniti, a zatim prah pomešati s običnom vodom i dobiti kamen koji se praktično ne razlikuje od prirodnog.
Postoji zanimljiva drevna egipatska slika na zidu Rihmerove grobnice. Iz nje se može potpuno protumačiti fazni opis proizvodnje betonskih blokova. Dva Egipćanina uzimaju vodu iz kvadratnog rezervoara, treći meša materijal, sledeći priprema smesu. Dobijena masa se sipa u kante, dalje ovim materijalom se izliva ogromni blok.
Ono što potvrđuje veštačko poreklo blokova piramide, jesu otisci mreže kojom se oblagala oplata, kako bi se lakše odvojila od materijala. Njih nema na donjem delu Keopsove piramide, gde obično prolaze turisti, ali na višim delovima su uočljivi.
„Pesak deluje na piramide kao brusni materijal, i on se diže maksimalno do visine od 10, 20 pa i do 30 metara. Na fragmentu bloka koji je uzet sa 50 metara mreža se jasno vidi. Tamo su slični tragovi vidljivi na svim blokovima. Da su blokovi isklesani od kamena, površina bi bila jednako obrađena i ona bi imala ravnomeran karakter. Prisustvo oplate znači da imamo posla s betonom“, kaže Anatolij Timofejevič Fomenko, član Ruske akademije nauka, doktor fizičko-matematičkih nauka i profesor Moskovskog univerziteta.
Ostatke mreže za unutrašnje oblaganje oplate moguće je uočiti ne samo na piramidi, nego i na drugim građevinama. Gleb Nosovski takav kamen našao je i u dvorištu hrama u Esni, na kojem se jasno vide tragovi betonskog porekla. On je čak utvrdio da se blokovi, na primer Mikerinove piramide, sastoje od gornjeg, tvrđeg sloja, koji je granitnog porekla, i jedva se može seći čak i nožem, dok se ispod površinskog sloja nalazi mekani materijal, gotovo pesak, koji se lako drobi pod rukom.
„Ova piramida je napravljena od blokova tvrde spoljašnjosti i mekog jezgra, a kod prirodnog kamena se to ne dešava. Za beton je to normalno, zato što možete praviti blok koristeći različite materijale za izlivanje. Manje kvalitetan materijal unutra, a kvalitetniji spolja. Unutrašnji sloj može se jednostavno lomiti rukom, a spoljašnji ne“, kaže Nosovski.
Amfore i gravure
Monolitni, granitni sarkofag u Keopsovoj piramidi još uvek čeka da egiptolozi odgovore na pitanje kako je u nju dospeo, jer je širi od ulaznog hodnika. Tumačenje da je prvo postavljen, pa tek onda piramida građena, opovrgava činjenica da su do pre sto godina Dolinu kraljeva okruživale strme stene, kojih danas nema, a kroz njih su vodili uski tuneli, kroz koje sarkofag takođe nije mogao da prođe.
„Egiptolozi kažu da su sarkofage spuštali užetom preko stena. Ali, zašto onda nisu samo malo proširili ulaz u dolinu? Pošto je tamo mekana stena, ne bi bilo problema“, pita se Gleb Nosovski.
Prema Davidovičevom objašnjenju, metod geopolimerizacije omogućava pravljenje imitacije bilo kog prirodnog kamena, koji se mogao koristiti pri izradi ne samo hramova, nego i statuta i drugih artefakata. Ovo rešava i zagonetku amfori nađenih, na stotine, u Džoserovoj piramidi, koje su napravljene od najtvrđeg kamena, naročito diorita.
I to od jednog komada. Egiptolozi tvrde da su bušene – Egipćani bi uzimali kamen i brusili ga spolja da bi dobili oblik amfore, a onda nekim bakarnim alatima izbušili unutrašnju šupljinu. Samo nije jasno kakvim, jer ni danas ne postoji svrdlo koje bi bušilo amforu na vrhu i zatim pravilo usko grlo i ravnomerno proširenje naniže! Koliko bi truda i vremena bilo potrebno da se to postigne da bi zidovi bili ne samo ravnomerni po debljini nego i apsolutno glatki!
Dubina i jasnoća hijeroglifa urezanih u najtvrđem kamenu izaziva kod mnogih egiptologa divljenje, ali čak ni danas se, od najčvršćih legura, ne mogu napraviti alati koji prolaze kroz granit ili diorit kao kroz puter. Oni koje su imali drevni majstori, međutim, pokazuju neverovatnu preciznost i sigurnost u rezanju i u najtvrđem kamenu.
„Ako pogledamo gravuru na kamenu na primer evropsku, rusku, koja je u mekom kamenu, vidimo da se kamen reže pod raznim uglovima i dobija nešto zakrivljeno udubljenje. U egipatskom rezbarenju je sasvim drugačiji princip, tamo su znaci pod pravim uglom urezani u kamenu“, kaže Nosovski.
Ruski naučnici se pitaju zašto su egipatski stvaraoci urezivali natpise u kamen više od 10 santimetara, to jest zašto se nisu ograničili na 2 ili 3 santimetra, što bi bilo dovoljno da hijeroglifi budu vidljivi? Osim ako na zidove nije nanošena obloga od geopolimernog betona, u koju se lako moglo urezivati pre nego što se stvrdne.
Misteriozna veština obrade kamena u drevnom Egiptu i činjenice do kojih je došao Džozef Davidovič, ali i ruski naučnici, očigledno, još čekaju na objašnjenje, koje se neće svoditi na: „To ne može biti, zato što ne može biti nikada!“
IZVOR |
PODELI
