Bisere, bele kuglice sedefastog sjaja, nekada su nosile samo bogate dame, u skorijoj prošlosti bakice koje paze o stajlingu čak i kada idu na pijacu, dok se danas biseri nose i uz patike, džins, bikini… I to nije loše. Tako je radila još Koko Šanel.
"Ženama je potrebno mnogo, mnogo bisera i u svakoj prilici", govorila je ova dama, koja je oko vrata i ručnog zgloba nosila stotine nanizanih bisera. Ona ih je čak prišila i umesto dugmića na čuvenim "Šanel" sakoima.
Pazi kako ih nosiš
Da li znate da nije svaka niska bisera za svaku priliku? Postoji nekoliko uobičajenih načina za nošenje bisera: uz vrat - vrlo elegantno, ali dopušteno i u opuštenim kombinacijama; u podnožju vrata - preporučuje se starijim damama, kako bi pokrile kožu dekoltea i skrenule pažnju sa bora na vratu; preko grudi, dugačak ili kraći niz, može i da se veže u čvor, a nekada je to bio glavni ukras za odlazak u pozorište.
Najpoznatiji biseri na svetu su "Akoja"(Akoya perls). To su japanski biseri kojima se rado kitila i Elizabet Tejlor, a njoj treba verovati kada je nakit u pitanju.
Međutim, ista dama je posedovala i "La Peregrina", takođe vrhunske primerke, sjajno bele boje, koji su pronađeni u Panami u 16. veku. Njih je još španski kralj Filip Drugi poklonio svojoj nevesti kraljici Meri, a Elizabet Tejlor ih je dobila od Ričarda Bartona za dan zaljubljenih 1969. godine.
Naravno da priča o "kinđurenju perlicama" ne bi bila potpuna bez "Kartije" bisera, ili onih koji se mogu kupiti u radnjama "Tifani", upakovani u prepoznatjive tirkiz kutijice.
Uostalom, setite se početne scene filma "Doručak kod Tifanija" i Odri Hepbern - imala je punđu, naočari za sunce sa velikim okvirom, crnu haljinu, dugačke rukavice i bisere, naravno.
Bisera nema u svakoj školjci - tek u svakoj drugoj se nalazi mala dragocena kuglica, od čega je samo pet odsto vrhunskog kvaliteta. Da biste pronašli ovo "belo zlato", kako drugačije zovu bisere, ronioci idu do velikih dubina, a njihov posao je kocka - nikada se ne zna kakav će ulov biti. Čak i na farmama ostriga proizvodenja je neizvesna.
Biser je jedini dragulj koji proizvodi životinja. Samo 20 od 8.000 mekušaca može da napravi biser, a to su, između ostalih, ostrige, dagnje, velike spiralne školjke…
Da li su pravi?
Ako vam neko pokloni bisere i vi posumnjate u to da li su pravi jednostavno ih zagrizite. Lažnjaci će zaškripeti pod vašim zubima, oguliće se boja, a ako su baš "pijačni" možda se i polome. Pravim, skupim biserima, ništa neće faliti.
Biser nastaje kada u školjku uđe neki strani predmet zbog čega ovaj mekušac počne da luči svoje oružje - slojevitu sedefastu materiju koja se zove nekar. Ako "borba" traje nekoliko godina onda nastane biser. Eto zbog čega su bisri nađeni u prirodi retki i zašto ljudi gaje školjke koje ih proizvode. Prvi je to uradio Japanac Kokiči Mikimoto. Od kada je 1896. patentirao uzgajanje bisera u slanoj vodi trebalo je da prođe nekoliko decenija da bi taj novi način bio opšteprihvaćen.
Upravo nisku "Mikimoto" bisera kupio je, 1954, na medenom mesecu u Japanu, Džo Dimađo svojoj voljenoj Merilin Monro.
Danas postoji preko 500 farmi širom sveta. Gajeni biseri uglavnom imaju od dva do 14 milimetra u obimu. Najčešće su okrugli, ali ih ima i u obliku suze ili ovala.
S obzirom na to da su biseri uvek u modi, i da ih svaka devojka želi, za one koje ih ne mogu priuštiti postoje odlične imitacije. Tako se biseri prave i od stakla, plastike, keramike, a postoje i biseri od peska.
Najveći biseri su sa Tahitija i imaju neverovatnu boju - sivo crnu, ali i zelenu, što ih čini posebnim. Biseri se najčešće nižu na svilene trake, a između svakog se vezuje mali čvor da se ne bi međusobno oštetili.
Ovaj jednstveni dragulj ušao je i u umetnost. Da li ste gledali film “Devojka sa bisernom minđušom” u kojem Skarlet Johanson pozira čuvenom slikaru Johanu Verneru? Da li ste pročitali istoimenu knjigu koju je napisala Trejsi Ševalije?
Niste? Onda ne treba ni da nosite bisere!
IZVOR |
PODELI
