Magazin
Ovo je prvi čovek-kiborg! |
- Ljudi sa antenama su u našem društvu i dalje izloženi predrasudama. Neki upiru prstom u mene ili se smeju. Posebno me čudi da se u poslednjih devet godina, koliko imam elektronsko oko, ništa nije promenilo - objašnjava Nejl Herbison koji pati od bolesti neraspoznavanja boja.
Kiborzi su kombinovana bića – čovek i mašina. Najl Harbison nije želeo da prihvati bolest neraspoznavanja boja – i zato je nabavio tehničku pomoć.
- Ovde vidim samo različite tonove sive boje. Ali zahvaljujući elektronskom oku, čujem muziku, kada na primer koračam pored zida. Mnogo različitih tonova, jer je zid vrlo šarolik. To je pravo muzičko delo: dideldi deldi didelda… Zvuči vrlo interesantno – ističe Najl Harbison u Berlinu, odgovarajući na pitanje “Dojče velea” kako izgleda svet jednog kiborga.
Harbison dodaje da je pre deset godina ludeo jer je okružen tonovima, ali danas mu to više ne smeta. Njegov mozak se navikao na slušanje boja.
- Moja omiljena boja je infracrvena, jer to je najdublji ton koji mogu da raspoznam. To je uzbudljivo na elektronskom oku. Mogu da opazim više boja od običnih ljudi – ističe Harbison.
On priča da je tokom studija muzike prisustvovao predavanju o kibernetici, upravljačkoj tehnici. Radilo se o funkcionisanju čula putem tehnologije.
- Tada mi je sinulo: da li bih mogao tehnikom da raspoznajem boje? Tako su mi ugradili elektronsko oko, koje boje konvertuje u tonove. Malo-pomalo, to oko je postalo deo mog organizma. Kasnije sam osetio jaku vezu između tehnike i mog tela – navodi Harbison, i dodaje da je tek postepeno spoznao da je kiborg.
- Jedne noći sam sanjao u bojama. Elektronski tonovi nisu dopirali od softvera, već od mog mozga! Granica između tehnike i mog tela je nestala. Tog trenutka sam pomislio: reč ‘kiborg’ najbolje opisuje šta upravo osećam – opisuje on svoju spoznaju.
Kiborg je neko ko jedan tehnički uređaj doživljava kao deo svog tela. Bitan je taj osećaj. To može biti organizam sa tehničkim delovima ili pak tehnika sa organskim elementima.
- Ljudi sa antenama su u našem društvu i dalje izloženi predrasudama. Neki upiru prstom u mene ili se smeju. Posebno me čudi da se u poslednjih devet godina, koliko imam elektronsko oko, ništa nije promenilo – objašnjava on kako okolina osuđuje njegov izgled.
Čovek kiborg smatra da nas tehnika ne čini neljudskijim, već ljudskijim, kao i da se time sve više približavamo prirodi.
- Životinje imaju mnogo tananije opažanje nego ljudi. Ta čula bismo i mi mogli da imamo – pomoću tehnike. Kod mene se, na primer, zvuk prenosi do kostiju lobanje – baš kao kod delfina. Mnoge ptice i insekti vide ultraljubičasto. I antene su u životinjskom svetu nešto potpuno normalno. U tom smislu se pre osećam bližim životinjama nego mašinama – objašnjava Harbison kako uspeva da vidi boje.
Njegova najveća želja jeste da postane nezavistan od baterija, koje sada mora da menja na svakih pet dana.
- U budućnosti želim da iskoristim sopstvenu cirkulaciju za dobijanje energije, kojima bi punio čip. To su sjajne stvari kada ste kiborg: razvoj nikada ne prestaje. Obično se čula pogoršavaju kako starimo. Ali kod kiborga je drugačije: što sam stariji, bolja su moja čula, jer se tehnika dalje razvija – zaključuje Harbison.
IZVOR |
|
|
|
PODELI
