Za Bernarda Trautmana verovatno nikada niste čuli. Šteta, moglo bi se iz njegovog života naučiti toliko toga. Sada, kada ga više nema, možda je pravi trenutak za lekciju. Ne samo o njemu, već o tome koliko je važno ne odustati u životu, ma koliko vas on šibao, a ljudi smatrali da ste nedostojni da uopšte postojite.
Kao 18-godišnjak, zanesen ekonomskim i vojnim uzrastom Hitlerove Nemačke u kojoj je i rođen, pošao je u rat. Voleo je da igra fudbal, ali je pomislio da će državi bolje služiti onako kako je ona to zamislila da je najbolje. "Mladost, ludost", rekli bismo sada, sa ove distance. Ali, bio je previše vedrog duha da bi se bavio ubijanjem ljudi. Isprva je služio kao radio-vezista u vazduhoplovnim snagama Nemačke, "Luftvafeu", sve dok nije počeo da zbija šale koje se nisu svidele njegovim pretpostavljenim. Zbog jedne takve, usled koje mu je jedan od pretpostavljenih plamenom opržio ruke, osuđen je na tromesečni zatvor. Prebačen je zatim u pešadiju. Pravac - Istočni front. Čuvena "nagrada" za one koji nisu bili po volji starešinama.
Od njegove 35. divizije, isprva sastavljene od 1.000 ljudi, samo 90-orica su dočekala kraj Drugog svetskog rata živi. Trautman je bio među njima, ali uz mnogo muka. Kao neko ko je dobio pet medalja za hrabrost na Istočnom frontu, uključujući i Orden Gvozdenog krsta prve klase, iako su ga hvatali i Rusi i francuski Pokret otpora, uspevao je oba puta da pobegne. Ne i treći. Pred kraj rata, dok je pomagao Nemcima da spreče iskrcavanje saveznika u Normandiji, zarobljen je u tom delu Evrope. Odatle je, proglašen "mladim nacistom", prebačen u Nortvič, a potom u zatvorski kamp i Lankaširu. Tamo je, nekim čudom, nastavio fudbalsku karijeru.
Englezima nije bilo lako da izgovaraju njegov nadimak Bernd, pa su ga prozvali Bert. Tako se i proslavio. Stao je jednom prilikom tokom zatvorskog meča među stative, jer se prethodno povredio, i počeo da izrasta u sjajnog golmana. Kada je kamp raspušten 1948, rešio je da se ne vraća u domovinu. Ionako nije bila ono što je mislio da jeste. Počeo je da radi na farmama, na uklanjanju eksplozivnih naprava iz rata, usput igrajući amaterski fudbal. Reputacija mu je rasla, a naročito kada je dobro branio u prijateljskom meču protiv Mančester sitija. Upravo ga je Siti pozvao u svoj tim. Tu je počela njegova radost. I nova drama.
Mnogi Englezi nisu želeli da gledaju kako na terenu nastupa neko ko je bio član "Luftvafea". Vlasnici sezonskih karata pretili su bojkotom, vređan je sa svih tribina svih stadiona na kojima je bio. Ali, on u sebi više nije video Nemca. Već fudbalera. I, toliko dobro je to podnosio, da je na jednoj od prvih utakmica svojim dostojanstvenim držanjem prosto naterao igrače dva kluba da naprave špalir i aplauzom ga isprate u svlačionicu. Publika, koja ga je vređala, odjednom se pridružila. Ovacijama je ušao u legendu.
Možda i najneverovatniji detalj iz njegove karijere, a branio je čak 545 puta za Mančester siti, desio se 1956. Samo godinu dana nakon što je postao prvi Nemac koji je zaigrao u finalu FA kupa, a u njemu doživeo poraz od 3:1 od Njukasla, ponovo je pomogao ekipi da dođe do finala tog, najstarijeg fudbalskog takmičenja na svetu. Pri vođstvu od 3:1 protiv Birmingema, sudario se sa Piterom Marfijem. Tačnije, desio se sudar njegove glave i rivalovog kolena (pogledati video). Iako nije imao pojma šta se tačno dogodilo, a izmene u to fudbalsko doba nisu postojale, "Bert" Trautman je poslednjih 17 minuta finala FA kupa odigrao - sa slomljenim vratom. Otkriveno je to tek tri dana kasnije u bolnici, kada je otišao na snimanje rentgenom, jer se požalio na bolove.
Za zasluge na razvoju anglo-nemačkih odnosa posle Drugog svetskog rata, dobio je počasni orden za zasluge Britanske imperije. Nisu baš mogli da mu daju titulu "ser", ali on to nije ni tražio. Sve što je hteo bilo je da ga ljudi puste da pokaže koliko je dobar u onome za šta je oduvek znao da je talentovan.
Ova priča o Bernardu Trautmanu, rođenom 1923, a preminulom ovog petka u 89. godini od srčanog udara, ne služi samo kao podsećanje na jednog golmana jednog od engleskih klubova. Služi više kao podsećanje da heroja ima među nama, samo ih ne vidimo baš uvek. Možda zato što smo prestali da primećujemo koliko ima talentovanih, a vrednih ljudi. Mališana ili veterana. A možda je baš ovo - idealno vreme da počnemo. Otvorimo oči. I srce. Verovatno bi nas baš to "Bert" i posavetovao.
IZVOR |
PODELI
