Predskazivano je da će sredinom 21.veka hiljade porodica živeti u
vasioni. Pri tome će morati da se preduzmu neke mere u vezi sa nultom
gravitacijom i klimatskim uslovima u koloniji, ali sve u svemu, pioniri
će svoj život provoditi u mnogome kao i na matičnoj planeti. Te kolonije
neće biti suviše udaljene od Zemlje, kako bi se ona mogla s vremena na
vreme posećivati.
Kako, međutim, stoji stvar sa kolonizacijom
prostora van granica našeg Sunčevog sistema? Postoji li način da
naselimo zvezde i galaksije koje su čitavu večnost daleko od nas?
Napredak medicinske tehnologije, zamrzavanje ljudskog embriona u tečnom azotu na
neograničeno vreme, mogao bi nam omogućiti da u svemir pošaljemo
generacije pionira koja je začeta na Zemlji, rođena u kosmosu i odrasla
na zvezdama koje su mnogo svetlosnih godina udaljene od naše planete.
Daljina je glavna prepreka za dostizanje zvezda. Na karti na kojoj
bi se rastojanje između Zemlje i Sunca svelo na jedan centimetar,
najbliža zvezda Alfa Kentauri, nalazila bi se na 2.8 kilometara od
Sunca. Prevedimo to rastojanje u vreme. NASA je 3.marta 1972. lansirala
Pionir-10. Jedanaest godina kasnije, pionir-10 je presekao Neptunovu
orbitu i tako postao prvi objekat izrađen ljudskom rukom koji je
napustio granice našeg sunčevog sistema. Koristeći razmeru sa naše
džinovske mape, pionir-10 je prešao nešto više od 75 centimetara za
nešto više od deset godina. Ne postoji pogonski sistem koji bi bio u
stanju da tako brzo pokreće kosmički brod da čovek u toku svog života
dostigne zvezde.
Pre dvadeset i nešto godina, Britansko
međuplanetarno društvo objavilo je projekat Dedal, studiju o
međuzvezdanom letu. Ona se zalagala za slanje jednosmerne sonde bez
ljudske posade ka Bernardovoj zvezdi, udaljenoj šest svetlosnih godina.
Raketa pogonjena fuzijom vodonika pokretala bi letelicu od 54.000 tona,
što je dvadeset puta više od mase Saturna-5 iz programa Apolo. Treba se,
međutim, prisetiti da naučnici već gotovo pola veka pokušavaju da
stvore kontrolisani fuzioni reaktor.
Pod pretpostavkom da će na
kraju fuziona raketa ipak biti konstruisana, brodu bi bilo potrebno
približno pedeset godina da stigne na cilj. Problem potiče delomično od
činjenice da u vasioni ništa ne može da se kreće brže od svetlosti,
300.000 kilometara u sekundi. Putujući brzinom koja iznosi 90 odsto
brzine svetlosti ili većom, moguće je, međutim, usporiti vreme i
putovati hiljadu svetlosnih godina koje će izgledati samo kao nekoliko
godina.
Na žalost, za vreme tih nekoliko godina u kosmosu, na
Zemlji bi protekle hiljade godina. Istraživači se sa takvog putovanja
nikada ne bi mogli vratiti na Zemlju kakvu su poznavali. Najverovatnije
je stoga da će zvezdana putovanja biti jednosmerna putovanja.
Ovakve misije neće moći da ponesu dovoljno ljudi za naseljavanje novog
sveta. Jedino rešenje je, izgleda, slanje ka zvezdama nekoliko
dobrovoljaca, ljudi i žena, sa zalihom zaleđenih bića. Za vreme leta,
nekoliko embriona bi se moglo razviti u veštačkim matericama. Ljudi,
žene i deca bi tako stigli na odredište. U zavisnosti od uslova okoline,
količine dostupnih potrepština i perspektive za neposrednu proizvodnju
hrane, moglo bi se inkubirati više embriona. Moguće je da članovi te
prve generacije rođene u svemiru, osete čudnu nostalgiju za Zemljom,
mestom koje nikada nisu videli i koje nikada neće posetiti.
Kataklizma planetskih razmera, prirodna ili izazvana od strane čoveka,
mogla bi da uništi ljudski rod. Kosmički letovi bi nam omogućili da
sudbinu ljudskog roda odvojimo od sudbine ove planete. Zvezdani let
znači bekstvo van granica Sunčevog sistema. Na planetama dalekih zvezda,
ljudski rod bi se mogao održati, bez obzira na ma kakvu katastrofu koja
bi mogla zadesiti Zemlju.
|
PODELI
