Istraživači su sproveli eksperimente u laboratorijskim uslovima tokom kojih je jedan deo volontera gledao komedije, poput serija "Mister Bin" i "Prijatelji", a drugi emisije o golfu ili životinjama, dok im je istodobno kontrolisana otpornost na bol.
Obavljen je, takođe, i jedan test u vreme trajanja pozorišnog "Frindž" festivala u Edinburgu gde su volonteri gledali nastupe stendap komičara ili, pak, neki dramski komad.
Tokom svih ovih testova, volonteri su bili izlagani određenom stepenu fizičkog bola.
Istraživači su otkrili da je svega 15 minuta smeha dovoljno da se prag izdržljivosti bola podigne za 10 odsto.
Oni su, međutim, primetili da nije svaki smeh lekovit. Naime, olakšanje pruža samo opušteni, neusiljeni smeh od kojih vam se oči refleksno zatvaraju i koji najčešće iskusimo u društvu, a vrlo retko kada smo sami.
Zaštita od bola koju pruža smeh dolazi po svemu sudeći od endorfina, kompleksne hemijske supstance koja pomaže u prenošenju poruka izmedju neurona, ali takođe utompljuje signale fizičkog bola i psihološkog stresa.
Endorfin se luči i prilikom fizičke vežbe - trčanja, plivanja, joge, itd. Naučnici veruju da se tokom smeha ovaj hormon luči nehotičnim, repetitivnim mišićnim spazmom kada samo izbacujemo vazduh bez uzdahivanja.
Ova disajna "vežba" je veoma iscrpljujuća, pa samim tim dolazi do lučenja endorfina.
Sumnja se da su i veliki majmuni kadri da se smeju, ali oni, za razliku od ljudi, udišu i izdišu dok to rade.
Istraživači smatraju da ovi eksperimenti pomažu u razumevanju psiholoških i društvenih mehanizama koji izazivaju smeh, i ističu da je grupa glavni faktor za izlučivanje endorfina.
Prema jednoj teoriji, smeh pomaže transmisiju signala privrženosti, učvršćujući veze izmedju pojedinaca.
Prema drugoj, smeh u grupi podstiče društvenu saradnju i kolektivni identitet i kao takav predstavlja evolucionu alatku koja čoveku pomaže u preživljavanju.
PODELI
