Leto 2009, Kipar.
Znate to mesto, srećniji idu na more, neki manje talični u potragu za preživljavanjem.
Fudbal na ovom ostrvu isijava strast domicilnog stanovništva. Ali, reći će neko, kiparski Grci su strastveni i u dominama, nema to nikakve veze sa uspehom ili neuspehom.
Partizan je u taj meč ušao kao favorit, sa dve "dignute" stvari, gardom i nosem. Na kraju je dobio po nosu, a jedan od udaraca zadao je Nenad Mirosavljević. Pre meča su ga u medijima ovdašnjim poredili i sa maglom, pripisivali su mu brzinu tog tipa, uz neizbežnu porugu, "da valja, ostao bi u Partizanu".
Ali, ovo nije priča o tom meču, niti o revanšu u kome je ožalošćeni Mo postigao jedini gol za pobedu koja nije značila ništa, ovo je priča o onome što je bilo posle.
Kiprani nisu pobedili te jeseni, ali su dva puta igrali nerešeno sa Atletikom, a na oproštaju su uzeli bod Čelsiju u Londonu. Nije bio dovoljan za evropsko zimovanje, ali nisu se obrukali. Kada uzmete tri boda u grupnoj fazi, a dolazite iz pasivnih fudbalskih krajeva, zaslužujete da vas prime u nekakvo mondensko društvo.
Ne da vodite glavnu reč za stolom, dovoljno da sedite i gledate kako se drugi goste, čekate da im jelo dosadi i dokopate se na kraju kašike.
Hoćete da povučete paralelu?
Igrajući u LŠ u jesen 2003. Partizan je takođe osvojio tri boda, nisu izgubili u Humskoj. Ponovo nedovoljno za prolazak bilo gde, ali sasvim pristojno da vam ne zakače epitet fikusa među odabranima.
Tu, drugari moji, dolazimo do poente.
Partizan je osam godina posle tog uspeha, igrao još jednom, ali je trenutno daleko od Lige šampiona nekoliko hiljada prašnjavih kilometara po nedođijama Starog kontinenta.
Apoel je dve godine nakon skidanja mraka, u top 16. Zima će u Nikoziji biti najtoplija u istoriji, i to nije posledica globalnog zagrevanja.
Drugim rečima, Apoel je pokazao želju da uči i podigne onu letvicu kao kad je skakao Dragutin Topić. Napredovao je, nadograđivao ono što ima.
Ivan Jovanović koga srpski mediji onako bezočno proglašavaju za predstavnika naše trenerske škole, iako se bede spasio pre dve decenije, je na klupi četiri godine. Iz ekipe koja je tog leta eliminisala srpskog šampiona, ostalo je, ako sam dobro brojao 12 igrača, od toga šest startera.
Nemojte padati u zamku, Jovanović je u godini pobede nad Partizanom, ostao bez trofeja, naredne sezone je na startu eliminisan od Hetafea u kvalifikacijama za LE. Dakle, nisu ga uvek dobri rezultati držali na klupi, ali izdržao je ceo ciklus, praktično čitav trenerski život.
Sad će se javiti samozvani finansijski eksperti da vam objasne da Kiprani imaju više novca.
Nemaju, njihov godišnji budžet je u ravni sa Partizanovim, oko 10 miliona evra.
Koliko su platili najskupljeg igrača?
Milion, i to Brazilca Ailtona. Nijedan drugi igrač nije skuplji od 700 000, a i takvih nema baš mnogo.
Koliko su zaradili?
Do sinoć 12 miliona, posle remija na ruskoj zimi, ta suma je značajno veća.
Ima još, njihov brend je sada poznat u celom svetu, primaju narudžbine iz Brazila, Kanade i Gane, između ostalih zemalja. Nekada su imali klupsku prodavnicu koja je mirisala na baklavu i kafu i zvrjala prazna.
I na kraju, leto pred početak kiparske priče, APOEL je bio kao neke srpske državne firme devedesetih, trošili su ono što nemaju i čekali da neko skupi hrabrost da im javi da su bankrotirali.
Od novca iz 2009. vratili su dugove i ojačali tim. To im je pomoglo i da zadrže domaće igrače, koji su prirodno okrenuti zovu grčkih klubova.
Žurim, zaključak možete i sami...
|
PODELI
