U
odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim
centrima. Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slično je kao kad
vas nešto zasvrbi. To je jedan spontani refleks, ali koji se može
kontrolisati velikom koncentracijom. Stanje golicavosti izaziva, tokom
nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava
puls i ritam srca, uz povećanje krvnog pritiska. Budnost mozga se
povećava. Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu
podstaći proizvodnju hormona rasta.
Ipak, nije sve u domenu fizičkih promena.
Emocionalno reagovanje je takođe uvek prisutno.Golicanje
koje je u početku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha. Čak
i mačka koja uživa kad joj se škaklja stomak, ako se u tome pretera,
postaće razdražljiva. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja
svoj karakter: umesto prijatnog osećanja, postaje izvor nelagodnosti i
zebnje.
Koreni ove neobične uznemirenosti nalaze se u dalekoj
prošlosti, u praiskonskom reagovanju ranih ljudi. Površine tela koje su
najosetljivije na golicanje, kao što su tabani i dlanovi, bili su veoma
značajni za opstanak naših dalekih predaka. Tim delovima tela su
prepoznavali rđave stvari, zmije bube, trnje ili direktne neprijatelje.
Oko golicljivosti ima dosta kontradikcija. Osećaj golicanja istovremeno
dovodi do smeha i uznemirenosti. Svako vas može zagolicati, ali vi sami
sebe ne
možete. Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se
aktiviraju. Ta vlakna su naročito osetljiva na spore, razvučene
stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu.
PODELI
