На барикади храбро вијори се барјак
И тиња ватра к’о срца славних јунака
Стражари части, по зими, у магли,
Гледају у цеви дрских дошљака.

Свакога трена кренуће напад
Оклопник црни хита да брану ову скрши
Да косовску зору утопи у мраку,
Постави свој камен тамо где нашу славу згуши.

Иза жице ће демон разоткрити лице,
Ал’ се стражар од огњишта никуд неће маћи
Он зна да је овде, где треба да буде
А с’ друге су стране само моћни каравани.

Остављен на бедему, далеко од куле,
Без вести од гласника
И песме коњице што ужурбано стиже
Тело је његово сад једини ратник,
Старице и мајке... сви су ту да бране!

У гранитну линију једна душа ће да стане
Проћи туда неће ни Хуни, ни Авари,
Ни Германи силни што нас опет ударише,
Нико неће проћи да нам родно село спали.
Нико неће проћи! Нико неће проћи!

Злотвори тад кренуше из отровног дима,
Изникоше к’о кртице из сумпорних јама
Фијучу рафали, лете јастребови
По српскоме небу, изнад јуначких глава.

Ал’ још увек стоје ови наши Термопили,
топом Лазареву крв неће спрати с’ барикада
На Бањској грме звона мого јаче од плотуна
Истина је наша браћо – војска од свих јача!
Истина је оклоп браћо, мачеви су правда!
Велеградски робе, ти што о свему лако судиш,
Трујеш и мрзиш, да по дану лакше спаваш,

И ти си исто створен од вреле крви ове,
И твоја је соба сада ова барикада!
И деца су твоја сада ова барикада!
И име је твоје сада ова барикада!
Србија је цела сада ова барикада!

Дубок је бунар у који упао сам ја,
Док сам жедан пио на извору среће
Ивице су стрме да се назад опет попнем
У води до гуше срећан схватих да сам рођен.

Одавде нема даље, немам где да дубље тонем
Слободан од надања у тмину своју роним
И видех свему крај од кога скривају се многи
Из воде дође Хад да ме у царство доње води.

Никад лакши нисам био, јер је душа моја перо
Узех смрт за руку да уведе ме у вечност
О смрти кротка теби сада радо идем!
Без чежње шта сам био и да л’ ме други вредног виде.

Не градите храмове ни бронзане бисте
Нема плода земаљскога за спомен душе чисте
Не приносте жртве на олтару моје цркве
Највећа је моја светост то што остах човек.

Убијам другога зато што сам за галаксију већи од њега
Предајем га висинама из дубине својих приземних побуда

Убиј, убиј, убиј не оклевај!

Убијам све око себе да бих схватио ко сам и колико вредим
Желим да разбијем фаму о сопственој понизности
И да се крунишем у краљевству од једног поданика

Убиј, убиј, убиј без питања!

Настављам да убијам, убијам да бих живео
Хоћу да ме чују и они за које знам да не постоје
Једна планета нека се сутра назове мојим славним именом
А мора и океани да постану крвоток који ми даје снаге да и даље убијам

Убиј, убиј, убиј све ти припада!

Убијам сад себе, јер више немам кога да убијем
Сви остали су одавно већ мртви
Неки су видели крв, а неки је још увек нису спазили
И мени је лице сасвим крваво, али ме нико не опомиње да га оперем

Убиј, убиј, убиј без сећања!

На пешчаној дини у шатору белом,
Снио је свој сан да васкрсне земљу
Народу своме да поврати славу
И сушне дане да замени кишом.

Туђа су уста грабила сву храну
Децу своју купала у црноме злату
А бедуини стари – синови земље,
Tеглише јарам у зноју и блату.

А он је био миљеник Неба,
И рука чврста и родитељ благи
На камили грб’ој прон’о је правду
К’о пустињски ветар што немоћне брани.

Његов је турбан од слободе скован,
Видеше га свуда без мржње и злобе
У народу сваком слављен и вољен,
Јер без страха викну: «Дижи се робе!»

Ал’ се ђаво преп’о од Божијег слуге,
Па је подиг’о из песка све најгоре гује
На превару га посла у загрљај руље
А рањени Господ крај себе га узе.

У ово глуво доба ноћи,
кад свеће престају да горе
Гаси се огањ у стени,

а звезде у очима лагано копне
И нико више не лута,
јер су му стопе збрисали ветрови
Види се само један обрис пута –
пута на коме бришу се векови.

У ово глуво доба ноћи,
кад од љубави остаде само жудња
Нестале су све птице са неба,
крила им свезала сумња
И нестале су све рибе из мора,
црна их пожњела судба
Док пород грамзивих снова и жеља,
к’о крв из срца нам куља.

У ово глуво доба ноћи,
набујаше грабљивци из свакаквих рупа
а ланцима свезана душа,
горе и од тамнице жуља

Занемели су сви пророци,
све најбоље главе по улици сад вуку
Свети ореол скинут је и бачен,
да светлошћу нахрани руљу.
Отац сина на самрти моли,
да му за милост не узврати крвљу
лажни идоли и богови нови,
у овом времену глувом се једино чују

У ово глуво доба ноћи,
кад свеће престају да горе
Гаси се и светлост у нама,
јер живот од смисла нам оде.

Што вам смета песник страсни?
Што песмама светлост држи.
Што вам смета?Што вас срди?
Што неправду он не трпи.

Што побисте моју браћу?
Зар су песме тол’ко важне?
Да од њих се моћни плаше.
Истину кад свету кажу.

Ваше страже свуда сежу.
Сваку строфу будно прате.
Песнику да језик свежу,
јер не љуби казамате.

Песнику је љубав главна.
Отаџбина увек преча.
Он проклиње зло у нама.
Што убисте онда њега?

Паде човек у сред дана, по сунцу, а да ником јавио није.
Паде човек из небуха, без гласа и без судбине.
Пена му покрила лице, расуо се ко море на оштром камену града.
Паде човек, ко јесењи лист, прозиран попут капљице.

Оставио за собом свој оловни товар, стаклене снове и страх,
голе тиће у дрвету сувом, па уморан леже у прах.
И прекри га хука журбе и вреве, ушушка топлина безбрижног сна.
Сада му нико сметати неће, нико га више не дозива.

Он постаде дело природе, ко бара после плахе кише.
Тако чудесно миран и видљив, тако тих и непримећен.
Паде човек ко презрело воће, узе га магла ничије бриге.
Паде човек под тегом самоће, под ноге далеке висине.

Отаџбино мајко драга, теби су одсекли груди,
да не дојиш децу своју једину.
Тебе су распеле на крст и прљаве и дрхтваве руке.
Сиротице самохрана, просиш своје парче хлеба
од духова којима си живот дала.
Слушаш руљу како те дозива: «Мајко, мајко дођи!»,
а кад приђеш они ти пљуну у уморно лице.

У твојим се костима мресте црви и стенице.
Ваши су ти појеле златну косу од класја.
Маховина прекрила гранит твојих поносних сећања.
А јуначке планине постадоше сметлишта и мрс за крвопије.
Реке твоје отровне од туђинске похлепе.
Запишана си и јадна сиротице моја, а да ништа ниси крива.

Срце су ти ишчупали, удове пребили, а тело твоје бацили вранама.
Ми дроњави витезови без оклопа и сломљеног оружја.
И они што су сели у шатор твојих душмана.
Сви ми пијемо последњу кап твоје мучене душе.

Отаџбино мајко да ли ћеш ми икада опростити
што те мучим својим грехом и кукањем?
Што безбрижно спавам у твојим недрима, док ти хорде надиру на зидине.
Мајко дај ми снаге, мајко дај ми милости!
Да се успнем к’о човек на твоје срушене бедеме.
Да упијем свемир у себе и жртвујем своје страсти и слабости.
Да те срећан одбраним и кости похраним у твоме вечном телу.
Да те кости твоје деце поново гладну нахране.
Из њих да опет никну реке, шуме и планине.
И жито златно нек роди,
златно као коса наше мајке једине!

Стојим као странац на згаришту куће,
к’o изгубљена лађа што своју звезду тражи
и патим због других што тону у лажи,
да се овај мрачни покров може звати живот.

А некад сам био дете сасвим сретно,
јурио за лоптом и волео књиге,
све док једног дана није стигла клетва,
што је моју кућу срушила до цигле.

Што је ишчупала корен испод темеља куће,
родитеље моје завила у бриге,
слала ме у пак’o да кроз ватру идем,
док не изгубим облик и заборавим име.

Ал се душа тужна дигла попут плиме,
па ме одвукла из ватре у загрљај зиме,
и сад гледам браћу своју што и даље се диме,
срце ми се смрзло кад видим како живе.

А они се смеју што због њих се бринем,
док их ђаво сретне на колену њише,
мрзе што о њима сетне песме пишем,
и још увек памтим место где наша кућа беше.

Демон ми шапће из свог храма од неона,
да заборавим на кућу и напуним стомак,
да ми ослаби стисак, од тежине да се свалим,
у обиље сенки и раскошје глади.

И вуку ме на доле ти квргави прсти,
армије мртвих – испилелих из љуски,
држим се за небо из све снаге да издржим,
да не упаднем у гротло и душу своју спржим.

Живимо у свету далеком и страном,
срећемо се стално, на нашем месту старом.
Не видех ти очи, ал’ ти знаш све о мени,
шта ме чини срећним и с киме дане делим.

И када сам заљубљен – ти ћеш први знати,
и кад ме љубав прође и кад се смејем и кад патим.
Толико тога ти кажем и без суза и без гласа,
заједно смо усамљени, а виђамо се сваког дана.

Твој подстрек ми значи – сваког трена ја га тражим,
твој поздрав и осмех, нацртан а пажљив.
Ми делимо исте муке и плаше нас исте ствари:
земљотрес, олује и кад нестане струје.

А кад се будемо срели ван нашега малог света,
пређи на другу страну и прави се да ме не знаш.

Народе мој, стоко моја безрепа,
тебе лако свежу у окове,
ћутиш, трпиш, крпиш своје ципеле,
чекаш другог место тебе да устане.
Чекаш чудо да се спусти са облака,
док комшијске међе крадом помераш,
љут си кад ти укажем да грешиш,
а храни те свакога да исправљаш.

Народе мој, овцо моја кудрава,
ти ћеш рађе поћи с другим овцама,
него чути савет доброг чобана,
дражи ти је хвалоспев од истине.
Да ти гуслам како си ми јуначан,
да те подсећам на подвиге предака,
није важно ако их не досегнеш,
ти расплети коло преко пропланка.

Народе мој, кокошко без сећања,
ти се не сећаш ни имена својега,
ни лисице кућу што ти похара,
вуку врата отвараш без куцања.
Лако пустиш да те мрвама намаме,
за три гроша мењаш кућу за букагије,
дајеш децу своју за јастуке,
черег тела само да те нахране.

Народе мој, снаго моја једина,
дај се дигни већ једном из пепела,
па искидај свилу што те спутава,
и сагледај лица својих душмана.
Па се опет сети својих предака,
и подвига и јуначког страдања,
на звук трубе крени истим стазама,
где је прошлост твоја увек стајала.