|
Price sa porukom
| |
|
|
post # 1 | 18.05.2013 , 12:00 PM
|
Izgubiš nešto što u stvari nikad nisi ni imao. I pitaš se zašto toliko boli?
Ironija... Nikad ti u potpunosti nije pripadalo, a osjećaš kao da je
neko naglo istrgnuo dio tebe, bole te prekinuti snovi i tražiš krivca za
srušeni dvorac od sopstvenih iluzija. Bojiš se čak i sebi priznati da
si jedini krivac ti, jer si dozvolio da ti se uvuče pod kožu nešto što
je bilo izgubljeno...
Dobro se sjećam početka. Čak sam se i predomišljala. Pomislih: „Hajde,
pokušaj. Šta te košta?” Boga mi, itekako me koštalo. Koštalo me mnogih
neprospavanih noći, izgubljenih dana. Koštalo me srca, toliko da sebi
više ne mogu ni priuštiti takav luksuz kao što je neka nova ljubav i
ponovna sreća
Ona je bila jedna od onih dobrih devojaka koju su povredili mnogo puta, ali
uvek je bila puna optimizma i želje za životom. Nikad nije odustajala.
Borila se i kada nije imala za šta da se bori. Nadala se. Praštala.
Verovala je u bolje sutra, ali je ona uvek bila gubitnik. Slomili su joj
srce, gazili je, igrali su se sa njom. Jeste, padala je na dno mnogo
puta, ali je uvek ustajala podignute glave, sa licem punim nade i blagim
osmehom. Verovala je, čvrsto je verovala da će pronaći ˝gospodina
pravog˝ kad tad. Znala je i ona da padne u bedak, da noćima plače i guta
teške uspomene. Dugo bi razmišljala, izgubila bi se u vremenu i
prostoru posmatrajući jednu tačku dok su joj niz lice klizile suze.
Grleći svoju plišanu igračku iz detinjstva polako bi utonula u san. I
posle svega, svako jutro se budila sa novom nadom i željom da će se neke
stvari u njenom životu promeniti.
Bila je to neka čudna vrsta prijateljstva. Zapravo, to nikada nije bilo samo
prijateljstvo, već nešto više. Ne znam kako da nas definišem. Niti smo
prijatelji, niti par, nešto između.
Ali, to “između” je bilo dovoljno da ne poželim ni jednu drugu. Nikada !
Nemoj odustati od onog koga volis,jebeš život ako se ne boriš.
Slomi mi srce slomicu ti glavu ;)
|
|
| |
Ako imas cilj,nacices i put...
|
|
post # 2 | 18.05.2013 , 11:10 PM
|
On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je
pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te
pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala.
Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i
poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su
slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao
muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više
nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci.
Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨
Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro oseća. Lekari se i
dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lekovi tako
brzo izlečili.
Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to
već ionako zna«. Možda i zna. No, bi li se ti ikad umorio slušajući
voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i
reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«. Stisni ruku osobi koju voliš i
reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.
Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život...
|
|
| |
|
|
post # 3 | 03.06.2013 , 2:47 AM
|
Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... Bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako stid. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorisao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje...i pobegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda rugali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš pravila predmet ismejavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao ni za trenutak da razmislim o tome šta sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje. Bio sam nezainteresovan za njene osećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više imati nešto s njom.
U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sam dobio šansu da odem u Singapur na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu decu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom decom i svim oko sebe mada sam nastavio živeti u stranoj zemlji.
Ali jednog dana, moja majka je došla da me poseti... Ona me nije videla godinama, niti je ikad videla svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja deca su je počela ismejavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Vikao sam na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi decu? Odlazi odavde, odmah!
Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogrešila kuću – i nestala...
I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je došlo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženu da moram ići na poslovni put. Posle proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me videli, susedi su mi rekli da je umrla. Nijednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...
Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe celo vreme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju decu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspeo u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni ustati iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvek bila teret i sramota.
Vidiš, kada si bio dete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podneti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svet za mene, s tim okom.
S Ljubavlju, Za Tebe Uvek...
Tvoja Majka...
|
|
| |
 390
poruka na forumu
| |
 20
| |
 673
|
|
|
post # 4 | 03.06.2013 , 2:48 PM
|
SVE STO URADITE VRATI VAM SE
Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla da živi sa sinom, snajom i unukom. Svakog dana njen vid i sluh su se pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjira otkotrljao na pod, a supa iscurila iz šolje. Sin i snaja nisu mogli da joj pomognu, ali ih je nervirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli – što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili mali sto u ćošku pored ormara za metle i dali joj da tamo sama jede sve obroke. Za vreme jela, ona bi ih gledala sa drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali sa njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška. Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedila na podu igrajući se sa kockama. “Šta to praviš?” upitao ju je otac ozbiljno.”Pravim mali sto za tebe i mamu”, odgovorila je, “Tako da možete sami da jedete u ćošku kada ja budem velika.” Otac i majka su zanemeli i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču. U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali. Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela sa njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.
|
|
| |
|
