Vidio sam je danas u zagrljaju nekog nepoznatog muškarca; smijala se, bila je sretna. Zaboravila me, a ja sam se nekako nadao da će me ta mala zauvijek čekati. Čekati me dok ja proživim život, dok poljubim sve cure u gradu, pozatvaram sve
kafane, dočekam jutra sa društvom. Mislio sam da sam mlad da se vežem za nekoga i da ću imati dovoljno vremena i za nju, nekada, kasnije. A eto, ona me čekala i nadala se i u suzama utapala svoju bol, dok jednoga dana nije prestala i zauvijek otišla. Sada je ima on, ima njezino srce, ima sve ono što je ona nudila meni, a ja nisam htio uzeti. Upitala me kako sam. Rekao sam joj da sam dobro, da sam sretan. O, koliko je samo snage trebalo da izreknem tu laž. Povjerovala je, a kad bi samo mogla naslutiti koliko skupo plaćam svoju grešku, kako me samo vino može uspavati, kako se budim svako jutro sa nemirom, kako je sanjam i kako je trebam. Bila je jedina koja me iskreno voljela i jedina je koju sam ja iskreno volio i volim; samo vrijeme mi ne ide baš na ruku, kasno sam to shvatio, prekasno. Zavidim njenom muškarcu, al' nek' mi je sretna, zaslužuje to; preživjet ću ja nekako, gledajući je krišom, valjda. |
|
|
|
