Dungeon Siege 3 je toliko drugačiji da ni po čemu ne podseća na prethodne delove popularnog serijala. Da biste u njemu uživali morate da se oslobodite bilo kakvih očekivanja i prikačite gamepad na PC. Jednostavno izaberite jednog od četiri ponuđena unapred kreirana lika (znam da ovo strašno zvuči i da volite da pravite sopstvene likove) i dopustite sebi da upoznate igru pre nego što počnete da je osuđujete. Dungeon Siege 3 možda nije ništa specijalno, ali je dovoljno zabavan kao hack & slash RPG da bi se odigrao dok čekate neke bolje igre.



Priča zatiče kraljevstvo Ehb u haosu. Nakon ubistva kralja i uništenja Legije koja je okrivljena za ovaj zločin, javlja se pretendent na presto, Jeyne, koja pokušava na silu da ga osvoji svojom vojskom. Vaš zadatak je da pokušate da ponovo prikupite preostale članove Legije, ubedite narod da joj se može verovati i sprečite invaziju. Likovi koje susrećete deluju zanimljivo osmišljeni, ali nemaju dubinu, jer veći deo njihove priče čujete, umesto da vas za njih vežu događaji kroz koje ćete zajedno prolaziti i u kojima će se oni dokazati kao saveznici ili neprijatelji. Pošto nemate neki utisak da imate uticaja na sopstvenu sudbinu, ispada najpametnije da se samo prepustite akciji. Par događaja u priči će vas naterati da poverujete da je kraj odmah posle sledeće bitke (iako nije), mada je i inače igra previše kratka za jedan RPG, pogotovo u odnosu na prethodna dva dela.

Priča za svakog lika započinje drugačije i delovi igre gde susrećete druge likove koji se pridružuju vašem timu odvijaju se na drugačiji način. U grupi možete da imate samo jednog dodatnog lika pored vašeg i on je sasvim sposoban da se bori i da vam pomogne kad vas neprijatelj u borbi obori na zemlju, a moraćete i vi da mu uzvratite uslugu. Svom saputniku ćete unapređivati veštine i talente, ali i opremu. Deluje čudno, ali svaki lik u igri ima svoju opremu i kod prodavaca morate paziti da greškom ne kupite oklop ili oružje koje ni vaš lik ni vaš omiljeni saputnik ne mogu da koriste. Inventar je neograničen, a u meniju gde opremate svog lika videćete samo onu opremu koju može da koristi, a ne opremu namenjenu ostalima. Srećom, pobeđeni neprijatelji i svuda po svetu nasumično razbacani kovčezi donose prilično dobar loot, pa ćete dosta opreme dobiti i odatle. Iz nepoznatog razloga Obsidian je zanemario najzabavniji momenat Dungeon Siege serijala, rukovanje čitavim party-jem u kojem ste imali i mazgu za nošenje loota i povremeno ritanje protivnika. Nema ni napitaka za manu i health. Health nadoknađujete levelovanjem, na checkpointima ili magijom koja vas leči. Da bi bacili bilo koju magiju ili izveli neki specijalan napad, morate da imate dovoljno stamine i da prođe određeni vremenski period od kad ste poslednji put koristili tu veštinu. A staminu stičete isključivo napadanjem protivnika osnovnim napadom.

Na priču možete uticati u nekim trenucima svojim odlukama, ali to su na kraju ipak samo neke sitne odluke u vezi sa drugim likovima u igri, dok je sama igra skoro potpuno linearna. Okolina je raznovrsna ali kao da nije dovoljno visoke rezolucije (čak i sinematici deluju previše mutno), a većina ekrana je uglavnom u mraku kada ste u rudniku, tamnici ili napuštenoj bazi Legije. Same mape, međutim, umeju da budu prilično zamorne, pune vijugavih putića za koje je teško zapamtiti kuda vode. Imate samo mini mapu u uglu ekrana – ne postoji cela mapa koju možete da otvorite, proučite i isplanirate gde idete. Možete samo da pratite strelicu u uglu mini mape koja vas vodi u pravcu questa koji ste izabrali kao primarni ili da koristite opciju da vam igra iscrta pravac kojim treba da idete kao u Fable 3.

Nećemo da se lažemo, hack & slash RPG-ove ne igramo zbog lepe grafike, niti dobre priče. Ono što je u njima bitno je da imate priliku da svom liku unapredite veštine i magije da bi što efikasnije nastavio da tamani neprijatelje i da pritom pokupite usput što više blaga i što bolju opremu. RPG sistem u ovoj igri je dobro osmišljen, ali vam neće od početka biti očigledan. Levelujete se automatski. Igra bukvalno pauzira posle poslednje borbe i od vas očekuje da iskoristite poen za još jednu novu veštinu, pa da zatim za neku od veština uložite poen u bilo koju od njene dve specijalizacije, a na kraju unapređujete i talente. Imate samo određeni broj poena koje možete uložiti u datu veštinu, pa ako rešite da dostignete maksimum u jednoj specijalizaciji, druga će vam ostati na nuli. Takođe, imate i dva različita moda igranja: Lucas može da koristi mač i štit ili mač koji drži sa dve ruke, Anjali može da preuzme svoju vatrenu formu kad je to efikasnije u borbi nego vitlanje kopljem, Katarina koristi pušku za borbu na daljinu a izbliza koristi dve sačmare, dok je Reinhart mag koji koristi dinamo i entropijsku magiju po potrebi. Što više koristite neku od veština napredujete ka tome da ih dovedete do master nivoa i time otključavate njenu pojačanu verziju. Pojedine akcije i odluke u igri doneće posebne bonuse na veštine, koji su veoma korisni, ali ne postoji lista tih dela (deeds) koja donose bonuse, već ih morate sami otkriti. Snimanje pozicije odvija se na tačno određenim mestima, ali su ona prilično česta pa vam slobodno snimanje neće ni nedostajati. Pojedine borbe sa bossovima su zanimljive i maštovito odrađene, dok su druge sušta suprotnost, dosadne i repetitivne.

Najveća i gotovo fatalna greška igre Dungeon Siege 3 su loše kontrole pomoću tastature i miša. Gamepad je apsolutno neophodan, a razvojni tim Obsidian najavio je još nakon prvih kritika patch koji će ovo ispraviti. Međutim, onog trenutka kada krenete da igrate gamepadom, situacija će se dramatično promeniti - ovde su kontrole prirodne, dobro raspoređene i pravo je uživanje koristiti ih u brzini borbe. Obsidian je napravio još jednu grešku koja će mnogima stvoriti probleme - kamera može da se približi liku ili da se udalji u neku poluizometrijsku perspektivu, ali vi jednostavno ne možete da vidite više od nekoliko metara ispred vašeg lika. Ovo je gotovo nepodnošljivo kada se nalazite u područjima gde su neprijatelji česti. To što ih ne vidite na vreme, znači da ćete i kasnije krenuti sa napadima na daljinu, a ovde vas to može koštati.

Dungeon Siege 3 kao da nema previše volje da bude bolji i osim skladnog sistema napredovanja lika teško da tu postoji nešto što je vredno pamćenja. Postojanje co-op moda za četiri igrača je dobrodošla novina, a posebno je zanimljivo što igrači moraju da vode svako po jednog od ova četiri lika. Mnogi PC igrači odustaće već kad se suoče sa lošim kontrolama i igrom koja je očigledno dizajnirana za konzole, a ako nemate gamepad jedino vam preostaje da sačekate patch u nadi da će bar kontrole biti ispravljene. Šteta što je jedan dobar serijal propustio priliku da podseti igrače na vreme stare slave. Ovo je OK igra ako želite da prekratite vreme, ali budite sigurni da ćete već sutra zaboraviti da ste je igrali.