Mnoga od najuzbudljivijih otkrića na svim poljima nauke vezana su upravo za ljudsko telo.
Od lanca DNK to atoma unutar naših ćelija, ljudsko telo predstavlja izvor neverovatnih naučnih čudesa.
1. Slepo crevo
Smatra se delom tela koji je izgubio svoju funkciju pre više miliona godina. Povremeno dolazi do infekcije i zapaljenja slepog creva. Međutim, nedavno je otkriveno da je slepo crevno vrlo korisno za bakterije koje pomažu u funkcionisanju probavnog sistema.
2. Superveliki molekuli
Sve što nas okružuje sačinjeno je od molekula, koji se razlikuju u veličini, od prostih parova atoma, kao što je molekul kiseonika, do složenih organskih struktura. Ali, najveći molekul u prirodi nalazi se u našem telu. Reč je o hromozomu 1. Normalna ljudska ćelija ima 23 para hromozoma u svom jedru, a svaki po jedan veoma dugi molekul DNK.
Hromozom 1 je najveći, budući da sadrži oko 10 milijardi atoma, koji predstavljaju skup informacija šifriranih u molekulu.
3. Broj atoma
Teško je pojmiti koliko su sićušni atomi koji sačinjavaju naše telo sve dok ne pogledamo koliko ih ima. Odrasla osoba ima 7.000.000.000.000.000.000.000.000.000 atoma, ili sedam hiljada kvadriliona.
4. Gubitak krzna
Možda je teško za poverovati, ali mi imamo približno sličan broj dlaka na našem telu kao i šimpanze, jedino što su naše dlake beskorisne i tanane da su gotovo nevidljive. Ne zna se tačno zbog čega smo izgubili svoje zaštitno krzno. Pretpostavka je da je to pomoglo ranim ljudima da se lakše znoje, ili da bi onemogućilo da nas napadaju paraziti kao što su vaši ili krpelji, ili možda čak zbog toga što su naši preci bili delimično vodeni organizmi.
5. Jeza
Naježena koža predstavlja ostatak naših evolucionih predaka. Koža dobija tzv. guščji izgled kada se naježimo jer dolazi do grčenja sićušnih mišića oko osnove korena dlake. Kada se gusta dlaka naježi, postaje bolji izolator jer ima više vazduha između dlaka. Ali, kako su dlačice na čovekovom telu sićušne, koža dobija izgled koji liči na guščju kožu.
Naježimo se kada smo uplašeni, kada nam je hladno ili kada nešto jako emocionalno preživljavamo. Mnogi sisari se naježe kada su uplašeni, tada igledaju krupnije i opasnije za neprijatelja. Čovek je nekada imao sličnu odbrambenu funkciju naježene kože.
6. Strah od svemira
Ako je verovati naučno-fantastičnim filmovima, ukoliko bi se čovek našao u otvorenom svemiru bez zaštitnog odela dogodile bi se užasne stvari. Međutim, to je uglavnom fikcija. Istina je da bi bilo neugodno dok se vazduh unutar organizma širi, ali ljudsko telo ne bi eksplodiralo, kao što smo imali prilike da vidimo u holivudskim filmovima.
Iako tečnost i u vakuumu ključa, krv se održava pod pritiskom unutar krvotoka. I pored toga što je u kosmosu jako hladno, čovek ne bi izgubio tako brzo toplotu. Kao što su nam i termos boce pokazale, vakuum deluje i kao izolator. U svemiru jedino vlada nedostatak vezduha.
7. Kolaps atoma
Atomi koji sačinjavaju naše telo uglavnom predstavljaju prazan prostor, ali uprkos tome što ih ima toliko mnogo, bez tog prostora čovek bi bio sabijen na vrlo malu zapreminu. Ako bi nestao sav prazan prostor, naše telo zauzelo bi kocku dimenzija manjih od jednog 500-tog dela centimetra.
8. Elektromagnetsko odbijanje
Atomi koji sačinjavaju materiju nikad se ne dodiruju. Što bliže dođu jedan drugom, dolazi do veće odbojne sile između naelektrisanja njegovih sastavnih delića. To je kao da pokušavamo da privučemo dva snažna magneta jedan drugom, severni pol severnom polu. To se čak odnosi i na predmete koji izgledaju kao da se dodiruju. Kada sedimo u fotelji, mi je zapravo ne dodirujemo, već lebdimo iznad nje, usled odbijanja među atomima.
Ova elektromagnetna sila je daleko jača od sile gravitacije – oko milijardu milijardu milijardu milijardu puta jača. To možete i vi pokazati – držite magnet za frižider blizu frižidera i polako ga pustite. Elektromagnetna sila iz malog magneta nadjačaće silu privlačenja cele Zemlje.
9. Zvezdani prah prahu
Svaki atom u našem telu star je miljiardama godina. Vodonik, najčešći element u univerzumu, koji čini veći deo čovekovog tela, nastao je u “velikom prasku” pre 13,7 milijardi godina. Teži atomi, kao što su ugljenik i kiseonik, nastali su pre 12 i sedam milijardi godina i proširili se vaseljenom kada su zvezde eksplodirale.
Neke od tih eksplozija bile su toliko snažne da su i same proizvele elemente teže od gvožđa. To znači da su komponenete u našem telu zaista prastare: mi smo, zapravo, zvezdana prašina.
10. Kvantni nivo
Jedna od misterija nauke jeste kako nešto naizgled čvrsto i uspravno, kao što je čovekovo telo, može da bude sačinjeno od čestica koje se čudno ponašaju, to jest od kvantnih čestica, kao što su atomi i njihovi delovi.
Elektroni kruže po specifičnim orbitama. Oni ne mogu postojati nigde između tih orbita, ali mora da postoji “kvantni skok” između njih. Štaviše, kao kvantne čestice, elektroni postoje pre kao skup verovatnoća nego kao specifične lokacije.
11. Crvena krvna zrnca
Mnogi misle da crvena boja krvi potiče od gvožđa, ali njegovo prisustvo je koincidencija. Crvena boja krvi potiče od činjenice da je gvožđe okruženo krugom atoma hemoglobina zvanog porfirin, i ta struktura “kriva” je za boju. Nijansa crvene boje vašeg hemoglobina zavisi da li u njemu ima kiseonika. Tamo gde je prisutan kiseonik, on menja oblik porfirina, što crvenim krvnim ćelijama daje jaču nijansu.
12. Virusi se šire kao virusi
Zvuči iznenađujuće, ali ne potiče sva količina korisnog DNK u našim hromozomima od evolutivnih predaka. Nešto od našeg DNK pozajmili smo sa strane. Naša DNK uključuje gene najmanje osam retrovurusa. To je vrsta virusa koji koriste ćelijske mehanizme za kodiranje DNK kako bi preuzeli ćeliju. U nekom trenutku ljudske istorije, ovi geni inkorporirani su u ljudski DNK.
Ovi virusni geni u DNK danas igraju važnu ulogu u ljudskoj reprodukciji, iako su potpuno tuđinski našim genetskim precima.
13. Drugi oblik života
Ako bismo izbrojali ćelije u organizmu, videlo bi se da ima više bakterijskog nego ljudskog života u nama. Ljudskih ćelija ima oko 10 biliona, a bakterijskih deset puta više. Neke od njih ne čine nikakvu štetu, a neke od njih su korisne.
14. Grinje na trepavicama
Kod starijih ljudi dolazi do pojave grinja na trpavicama. Ta sićušna stvorenja žive od starih ćelija kože i sebuma koji proizvode folikule dlake. Obično su bezopasne, mogu da porastu do trećine milimetra, i nevidljive su golim okom.
15. Detektori fotona
Oči su vrlo senzitivni organi, sposobni da detektuju samo nekoliko fotona svetlosti. Čovek može golim okom da vidi sazvežđe Andromeda, najbližu galaksiju našem Mlečnom putu. Ali, “najbliže” je relativan pojam i u međugalaktičkom prostoru. Andromeda je, naime, udaljena 2,5 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Kada su fotoni svetlosti koji su pogodili naše oko započeli svoje putovanje, u kosmosu nije postojao čovek.
16. Šest čula
Uprkos tome što su nam rekli, mi imamo u stvari šest čula. Evo jednostavnog primera. Stavite ruku na udaljenost od nekoliko centimetara od vrućeg gvožđa. Nijedno od naših pet čula ne govori nam da će nas usijanog gvožđe opeći. Ali, mi ipak možemo da osetimo da je gvožđe vruće sa određene udaljenosti a da ga pri tom ne dodirujemo.
To se događa zahvaljujući ekstra čulu – senzorima za toplotu u našoj koži. Slično tome, možemo da detektujemo bol ili da shvatimo da li smo okrenuti naopačke. Još jedan brzi test. Zatvorite oči i dodirnite nos. Ne koristite pet čula da biste dodirunuli vrh nosa, već tzv. propriocepciju, to jest osećaj gde se nalaze delovi tela jedan u odnosu na drugi. To je polu-čulo, koje kombinuje znanje iz mozga o tome šta rade mišići, sa osećanjem veličine i oblika tela.
17. Stvarna starost
Kao kod pilića, i ljudski život se stvara iz jajeta. Ipak postoji značajna razlika između ljudskog jajeta i kokošijeg, koja drastično utiče na našu starost. Ljudska jajašca su sićušna. Ona su, napokon, samo jedna ćelija i obično su prečnika oko 0,2 milimetra. Vaše jajašce formirano je u vašoj majci – ali ono što iznenađuje jeste da je ono formirano kada je ona još bila embrion.
Formiranje vašeg jajašceta, i polovine vašeg DNK koji dolazi od vaše majke, može se smatrati prvim trenutkom vašeg postojanja. I to se događa pre nego što je vaša majka rođena. Recimo da je vaša majka imala 30 godina kada je vas rodila. To znači da vi imate 48 godina u trenutku kad punite 18 godina.
18. Uticaj epigenetike
Obično mislimo da su geni kontrolišući faktor koji određuje kako će svako od nas izgledati, ali geni su samo majušni deo DNK. Donedavno se smatralo da je ostalih 97 odsto samo otpad, ali sada znamo i da epigenetika – proces koji se odvija izvan gena – takođe ima veliki uticaj na naš razvoj.
Neki delovi imaju svrhu da kontrolišu “paljenje” i “gašenje” gena, ili učestvuju u programiranju proizvodnje ostalih ključnih sastojaka. Dugo vreme je bila nepoznanica kako je moguće da je oko 20.000 gena dovoljno da se odredi kakvi ćemo biti. Naučnici su otkrili da je i ostalih 97 odsto od DNK podjednako bitno u našem razvoju.
19. Svesno delovanje
Izgleda da naša svest nezavisno postoji i govori našem telu šta treba da radi. U stvarnosti, mnogo veći je uticaj nesvesnog. Neki zadaci postaju automatski kroz praksu, tako da nam više nije potrebno da razmišljamo o osnovnim pokretima. Ovim procesom rukovodi se iz jednog od najprimitivnijih delova mozga. Ipak, čak i potpuno jasna svesna akcija, kao što je podizanje nekog predmeta, izgleda da ima neku prethodnicu u nesvesnom, pri čemu se mozak “pali” pre nego što donesemo odluku da krenemo u akciju.
Postoji neslaganje o tome kada svest igra svoju ulogu, ali nema sumnje da dugujemo našem nesvesnom delu mnogo više nego što bismo želeli da dozvolimo.
20. Optičke varke
Slika sveta koju “vidimo” je veštačka. Naš mozak ne proizvodi sliku na način kako to radi kamera na primer. Umesto toga, mozak konstruiše model sveta iz informacija koje smo dobili merenjem svetlosti, oblika, ivica, oblina…. To olakšava mozgu da oslika prazan “list”, zonu u mrežnjači u kojoj postoji optički nerv.
Mozak, takođe, “smiruje” sliku koju daju brzi pokreti očiju koji se nazivaju “sakadama”, dajući lažnu prestavu kompletne ujednačene slike. Ali, suština ovog procesa jeste da se naše oči daju lako prevariti. Telvizija, film i optičke varke rade tako što pogrešno navode mozak da “misli” ono što oči vide.
Zbog toga se i Mesec čini većim nego što jeste i zbog toga izgleda da varira u veličini: prava optička veličina Meseca slična je rupi koju napravimo na papiru uz pomoć bušilice za papir na udaljenosti dužine ruke.
IZVOR |
PODELI
