Mi na Zemlji živimo bezbedni, zaštićeni atmosferom. Tek u kosmičkoj eri
počeli smo da shvatamo kako opasan može da bude spoljni svemir. Na
Zemlji, gama-zraci se proizvode u nuklearnim reaktorima ili nuklearnim
eksplozijama; u kosmosu, oni su njegov sastavni deo.
Donedavno, mi nismo bili ni svesni da gama-zraci uveliko prožimaju svemir. Gornji slojevi
Zemljine atmosfere te zrake vrlo efikasno apsorbuju. Bio je to pravi
šok, kada su 1973. godine naučnici u Los Alamosu objavili da gama-zraci
neprekidno prolaze kroz Sunčev sistem, izlažući povremeno i nas svom
bombardovanju.
Slično talasima na okeanskoj obali, koji su
glasnici žestokih oluja na otvorenom moru, bleskovi gama-zraka ukazuju
na to da se negde u kosmosu dešavaju eksplozije ogromne snage. Ali, gde
su mesta tih kosmičkih orkana? To pitanje mučilo je astronome
sedamdesetih godina. Zemaljski satelitski detektori nisu bili selektivni
u pogledu pravca. Delujući poput Gajgerovih brojača, a ne poput
teleskopa, oni su registrovali celokupno zračenje koje su primali, ne
kazujući ništa o njegovom poreklu.
Petog marta 1979. učinjen je
veliki korak napred u razjašnjavanju tog problema. Tada je uočen jedan
'superblesak', koji je trajao samo 0.2 sekunde i dostigao maksimum
intenziteta veći od bilo kog gama-pulsa uočenog ranije ili kasnije.
Srećom, Zemljani su bili spremni. SAD i u to vreme SSSR, imali su devet
satelita i sondi opremljenih detektorima gama-zraka. Neki od njih
nalazili su se u Zemljinoj orbiti. Sovjetske sonde Venera 11 i 12 pošto
su obavile misiju nadletanja Venere, obilazile su oko Sunca, a orbiter
Pionir agencije NASA kružio je oko jedne druge planete.
Kako je
superblesak gama-zraka pulsirao kroz Sunčev sistem brzinom svetlosti,
aktivirao je jedan po jedan detektor. Pažljivim merenjem napredovanja
pulsa ka raznim tačkama međuplanetske mreže, fizičari su mogli sasvim
tačno da ukažu na mesto u kosmosu sa koga su gama-zraci emitovani.
Rezultat je predstavljao iznenađenje. Superblesak nije poticao iz
naše galaksije, već negde iz magličaste svtlosne mrlje poznate kao N-49,
locirane u nama najbližoj galaksiji, Velikom Magelanovom Oblaku. Gama
-zraci su prešli oko 170.000 svetlosnih godina da bi stigli do nas. Da
bi se pojavili u jačini u kojoj su se pojavili, objekat u maglini N-49
morao je da za nekoliko minuta oslobodi toliko energije kojiko bi Sunce
oslobodilo za 10 milijardi godina !!!
Šta može da proizvede
toliku energiju i, što je još važnije, da je najvećim delom oslobodi za
0.1 sekundu? Na važan trag uputila je sama maglina N-49. Radi se o
ostatku jedne supernove, kosmičkom otpatku jedne zvezdane eksplozije -
masivnoj, neverovatno gustoj neutronskoj zvezdi. Ovi bizarni krajnji
proizvodi zvezdane evolucije sadrže ekvivalent od miliona Zemljinih masa
u kugli prečnika samo 15 kilometara. Njihova mala veličina i površinska
gravitacija do 300 puta veća od Zemljine, čini ih jedinstvenim u
pogledu mogućnosti trenutnog emitovanja enormnih količina energije.
Ne zna se tačno šta je izazvalo neutronsku zvezdu u maglini N-49 da
pre nekih 170.000 godina izbaci prema nama blesak gama-zraka.Jedna
mogućnost je zvezdani potres (kao zemljotres na Zemlji). Nešto, ponovo
ne možemo da kažemo šta, moglo je izazvati neutronsku zvezdu da naglo
preformira svoju strukturu, kao što se dešava sa Zemljom za vreme
zemljotresa, samo na neuporedivo većoj skali.
Da li je to zaista
pravo objašnjenje za superblesak od 5.marta 1979. Ako se i otkrije, čak
ni tada nećemo biti sigurni da je superblesak proizveden istim
mehanizmom koji izaziva manje bleskove gama-zraka kakve obično vidimo.
|
PODELI
