San o El Doradu (“Zlatnom”), odnosno izgubljenom zlatnom gradu, mnoge je konkvistadore naveo na uzaludnu potragu po džunglama i planinama Južne Amerike. Novija arheološka istraživanja i razjašnjene drevne legende potvrđuju, međutim, da su sve takve potrage unapred bile osuđene na neuspeh, jer “Zlatni” zapravo nikada nije ni bio grad, već čovek, i to konkretno vladar naroda Muiska, koji je od 800 godine nastanjivao i još uvek nastanjuje centralnu Kolumbiju.
Kolumbov dolazak u Ameriku 1492. predstavljalo je prvo poglavlje sukoba kultura i civilizacija koji je izmenio svet.
Za Evropljane, mit o El Doradu, izgubljenom zlatnom gradu koji čeka da ga otkriju pustolovni osvajači, predstavlao je simbol beskrajne gladi za zlatom i neutoljivog poriva za eksploatacijom novootkrivenih zemalja radi sopstvenog bogaćenja.
Za Južnoamerikance, pak, El Dorado nikada nije bio mesto, već vladar toliko bogat da se navodno svakog jutra sav od glave do pete prekrivao zlatom, da bi uveče ovaj zaltni pokrivač sprao u jezeru i prineo kao žrtvu bogovima.
Tokom proteklih godina je, kombinovanjem ranih istorijskih tekstova i arheoloških istraživanja, polako rekonstruisana prava priča, koja leži u osnovi ovog mita.
Njenu osnovu predstavlja ritual u okviru ceremonije inicijacije vladara naroda Muiska. Različiti španski hroničari koji su u ranom 16. veku pristigli na nepoznati kontinent počeli su da pišu i o ovoj ceremoniji Zlatnog, donosno El Dorada, a jedan od najboljih prikaza ostavio je Huan Rodrigez Frejle.
U svojoj knjizi “Konkvesta i otkrivanje novog kraljevstva Granade”, objavljenoj 1636, on pripoveda o tome kako je u narodu Musika, nakon smrti vladara, započinjao proces ustoličenja njegovog naslednika, “Zlatnog”.
Odabrani novi lider zajednice, obično jedan od nećaka prethodnog vladara, prolazio je kroz proces inicijacije, čiju je kuluminaciju predstavljao završni čin veslanja na splavu do nekog svetog jezera, kao što je jezero Gvatavita u Centralnoj Kolumbiji.
Okružen najvišim sveštenicima, ukrašenim perjem, zlatnim krunama i drugim ukrasima, novi vođa bi potpuno nag, prekriven samo zlatnom prašinom, prinosio bogovima predmete od zlata i smaragda i druge dragocenosti, bacajući ih u jezero. To je bilo praćeno velikom svečanošću na obalama, na čijem vrhuncu je narod, zadovoljan veličinom prinetih darova, glasnim odobravanjem pozdravljao svog novog vođu.
Mnogi aspekti ovog opisa događaja potvrđeni su i vrlo preciznim arheološkim nalazima, tako da nema gotovo nikakve sumnje da je sve bilo upravo tako.
U narodu Muiska, međutim, zlato, odnosno preciznije legura zlata, srebra i bakra po imenu tumbaga, koju su najradije koristili i veoma cenili, nije smatrano dragocenim zbog svoje materijalne vrednosti, već zbog duhovne moći. Verovalo se da je blisko povezano sa bogovima i da društvu Muiska donosi ravnotežu.
Za ovaj narod je specifično i to da je gotovo 50 odsto svoje ukupne proizvodnje prinosio na žrtvu bogovima, a predmeti od dragocene zlatne legure, čija je tehnika izrade danas zaboravljena, a u svoje vreme je daleko nadmašivala onu poznatu u Evropi, izrađivani su skoro isključivo u tu svrhu, da budu žrtvovani i da posluže kao spritualni dar.
U maloj pećini u brdima južno od Bogote troje seljana je 1969. pronašlo mali zlatni splav, gotovo potpuno identičan Frejlovim opisima. Zajedno sa drugim arheološkim nalazima i brojnim zlatnim predmetima pronađenim u jezerima i na drugim svetim mestima Indijanaca, on potvrđuje da je priča o čoveku prekrivenom zlatom koji ulazi u sveto jezero zapravo prava i autentična priča o El Doradu.
IZVOR |
PODELI
