Sve više aktivnosti oduzima im bezbrižno detinjstvo. Psiholozi: Ne brinu o mališanama, već o svojim ambicijama
POSLE treninga kung-fua brzo na čas klavira, a pred spavanje, onako za opuštanje dvočas - šaha. Engleski je ponedeljkom i sredom, francuski petkom, a latinski (za napredne osmogodišnjake) subotom. Uz sve to mora se naći mesta za tenis. I tako sve do puberteta dok se deca ne opamete i nauče da - ne slušaju roditelje.
Čitava generacija klinaca odrasla je uz sjajnu dečju seriju “Metla bez drške” i grohotom se smejala nesrećnoj Sofiji kojoj mama Veroslava jedva uspeva da u raspored između baleta i francuskog “uglavi” pola sata igranja. Isti ti klinci u međuvremenu su postali roditelji baš po meri Veroslave iz “Metle bez drške”. Nikada u Srbiji nije bilo više roditelja koji su ubeđeni da će im najveći životni neuspeh biti ako njihova deca ne budu, u najmanju ruku, pobednici Vimbldona. Sve što sami nisu uspeli, a i ono što njima nije ni palo na pamet da pokušaju, nameću svojoj deci.
- Nije to tako nova pojava, još je Žorž Bernar Šo pisao o tome - kaže psiholog Vladimir Nešić. - Naravno da roditelji mogu i treba da podržavaju decu i da ih donekle usmeravaju, ali moraju da imaju meru u tome i da brinu pre svega o njihovom interesu, a ne o svojim ambicijama. Ne smeju da primoravaju decu da se bave stvarima zbog kojih se ne osećaju prijatno ili da previše očekuju od njih. To vrlo lako dovede do kontraefekta i deca gube motivaciju. Olport je pisao da deci treba postaviti visoke ciljeve koji će ih pokrenuti, ali ne previsoke zbog kojih će odustati.
NOVO KAO IZAZOV - U mojoj porodici postoji obrnut problem - sa osmehom priča Dragana Ćorić. - Moja kćerka ide na klavir, karate, glumu, a igra i šah. Ja mislim da joj je to previše, ali ona ne želi da smanji tempo jer u svemu uživa i dobro joj ide. Čak i kada je na raspustu, ona ne želi da sedi kod kuće i da gleda crtaće, već uvek traži nešto novo čime će da se bavi.
Otkako je Nole samouvereno zaseo na vrh svetskog tenisa, klinci u Srbiji najviše “stradaju” od, kako se nekad govorilo, belog sporta. Malo je roditelja koji ne maštaju o vimbldonskoj travi, a u svakom nespretnom zamahu svog klinca vide bekhende i slajsove dostojne najboljih tenisera. Teniski stručnjaci ne mogu da žive od roditelja koji, istina, ne žale para, ali očekuju nemoguće.
Visoko na listi omiljenih dečjih aktivnosti (omiljenih, naravno, roditeljima) jeste i učenje stranih jezika. Pre nego što nauče da govore, mališani kreću u različita engleska, nemačka i ruska zabavišta. Valjda im je u ovom globalnom svetu važnije da progovore na nekom svetskom jeziku, a za srpski - ko još mari.
- Došli smo u situaciju da deci pravimo “si-vi” još od rođenja - priča Dragana Ćorić, iz udruženja “Roditelj”.
- Ako je nečije dete prohodalo ili progovorilo pre našeg, odmah smo u panici. Roditelji se ne nadmeću onim što su sami postigli već dostignućima svoje dece. Ako nečije dete ne osvaja nagrade od malih nogu, roditelji misle da u nečemu greše. Sve ranije upisuju decu na razne kurseve i školice uzimajući im tako dragocene dve ili tri godine bezbrižnog igranja.
Dečji psiholozi kažu da roditelji moraju da prate kako različite aktivnosti utiču na njihovu decu, na uspeh u školi, raspoloženje... Ako im neki sport ili hobi ne prijaju, jednostavno treba da potraže drugi koji će ih učiniti srećnim.
IZVOR |
PODELI
