Svake godine milioni ljudi, naročito u siromašnim državama, umiru od bolesti koje se mogu sprečiti i lečiti. Utoliko pre što je u mnogim zemljama moguće pokrenuti masovnu proizvodnju jeftinih lekova koji spasavaju život.
Cene tih medikamenta sada su visoke, pa oni kojima su najpotrebniji ne mogu da ih priušte. Takođe, mnogi umiru zbog nedostatka lekova ili vakcina, jer najtalentovaniji svetski istraživači nisu posvećeni proučavanju bolesti siromašnih. Takva situacija posledica je pogrešnih poteza ekonomista i zakonodavaca i bez odlaganja mora biti promenjena. Dobra vest glasi: ima šansi za promene, i to kroz inicijativu koju bi pokrenula Svetska zdravstvena organizacija. To, između ostalog, znači izmenu lošeg režima zaštite intelektualne svojine koji sprečava razvoj jeftinih lekova.
Dva su glavna problema koji se odnose na dostupnost medikamenta. Prvo, lekovi su veoma skupi, ili, preciznije rečeno, njihova cena je visoka, uprkos činjenici da troškovi proizvodnje predstavljaju samo mali deo te sume. Drugo, razvoj farmaceutske industrije motivisan je željom da se ostvari maksimalni profit, što osujećuje napore da se proizvedu lekovi koji su neophodni za dobrobit ljudi. Farmaceutske kompanije ne žele da ulažu dosta sredstava u istraživanja jer siromašni imaju malo novca na raspolaganju.
Takođe, proizvođači tvrde da je neophodno zadržati visoke cene kako bi se finansirao razvoj lekova. U Sjedinjenim Državama, recimo, vlada finansira veći deo projekata u tom domenu - kako direktno, putem javne podrške, tako i indirektno, putem javne nabavke lekova. Čak i onaj segment za koji se ne izdvaja novac iz državne kase ne predstavlja uobičajeno tržište, imajući u vidu činjenicu da se većini građana, sredstva koja potroše za lekove, vraćaju kroz sistem osiguranja.
Potrebno je, dakle, da države počnu da finansiraju istraživanja u zdravstvu, jer unapređeni medikamenti predstavljaju javno dobro. Znanje stečeno na taj način ide naruku svima, s obzirom na to da se zaustavljaju epidemije i smanjuju ekonomski i ljudski gubici izazvani nekim široko rasprostranjenim bolestima. Činjenica je, takođe, da bi delotvorna istraživanja trebalo da imaju širok opseg, dok se od naučnika očekuje da budu u stalnoj komunikaciji. Tomas Džeferson je uporedio znanje sa svećama: kad upotrebimo jednu da zapalimo drugu, njena svetlost se ne umanjuje. Naprotiv.
Svetlo postaje još jače. Ipak, u Sjedinjenim Američkim Državama i većem delu sveta, cene lekova su i dalje suviše visoke, a znanje je uglavnom rezervisano za uzan krug ljudi. Posledica takvog stanja jeste sistem koji omogućava inovatorima da steknu privremeni monopol nad svojim izumima, što ih ohrabruje da gomilaju znanje koje ljubomorno čuvaju i da ne pomažu konkurentima. Mada se na navedeni način podstiču određene vrste istraživanja jer inovacije postaju isplative, farmaceutskim kompanijama je istovremeno omogućeno da podižu cene svojih proizvoda.
Stiče se utisak da je u zdravstvenom sektoru isplativije posvetiti se istraživanju mogućnosti razvoja lekova koji su slični postojećim nego pronalaženju metode lečenja koja bi uistinu bila delotvorna. Takav sistem negativno utiče na inovacije jer se temelji na tajnovitosti. Moguće rešenje za problem visokih cena lekova i pogrešno usmerenih istraživanja podrazumeva zamenu postojećeg modela sistemom u kojem bi vlada imala veću kontrolu nad cenama. Na taj način inovatori bi bili nagrađeni za nova znanja, ali ne bi imali monopol nad njihovom primenom.
IZVOR
|
PODELI
