Astronauti borave u svemiru već više od pola veka, ali istraživači se još bore da razumeju medicinske posledice koje taj boravak ima na njihova tela i umove. Ljudi su prilagođeni životu pod stalnim uticajem Zemljine teže i zaštitom njenog magnetnog polja. Astronauti možda deluju bezbrižno dok plutaju u bestežinskom stanju, ali to u njihovim telima izaziva raznovrsne neprijatne promene.
Svemirska bolest
Poput mornara i mornarske bolesti, astronauti neko vreme pate od “svemirske bolesti”. Tokom adaptacije na bestežinsko stanje doživljavaju mučninu, vizuelne iluzije i osećaj dezorijentacije.
Ljuštenje stopala
Telo astronauta prolazi kroz brojne promene: bestežinsko stanje dovodi do preraspodele telesnih tečnosti, koje uglavnom odlaze u telo i glavu, što daje karakterističan otekao izgled lica, ali i neprijatna stanja kao što je zapušen nos. S druge strane, stopala koja su izgubila funkciju hodanja ljušte se kao koža gmizavaca i prekrivaju osetljivom ružičastom kožom.
Mikrobi i infekcije
Sa astronautima na ruskoj svemirskoj stanici “Mir” žive 234 vrste bakterija i mikroskopskih gljivica, većinom korisnih, uz nekoliko izuzetaka. Astronauti koji su na “Miru” radili između 1995. i 1998. godine izvestili su o priličnom broju infekcija mikrobima, uključujući konjuktivitis, akutne respiratorne infekcije i infekcije zuba.
Testovi su pokazali da su antibiotici u svemiru potrebni u većim koncentracijama i da su po pravilu manje efikasni. Najviše uznemirava činjenica da je patogena bakterija "salmonella typhimurium" u uslovima mikrogravitacije postala škodljivija.
Opasnost pojačava činjenica da boravak u svemiru narušava imuni sistem.
Gubitak mišićne i koštane mase
Možda najpoznatiji problem koji se javlja u bestežinskom stanju jeste konstantno opadanje mišićne i koštane mase. Na Zemlji, ljudsko telo koristi kosti i mišiće kao podupirač, dok u uslovima nulte gravitacije oni prestaju da se koriste.
Astronauti mesečno u proseku izgube 1 do 2 odsto koštane mase, dok se masa mišića smanjuje čak za 5 odsto nedeljno. Kosti postaju krhke, dolazi do opšte slabosti organizma i kalcijum iz kostiju prodire u krv, zbog čega se povećava rizik od stvaranja kamena u bubregu. Kada se vrate kući, za oporavak astronauta potrebno je onoliko dana koliko su proveli u kosmosu. Za sada je najbolji način borbe protiv smanjenja mase mišića i kostiju uporno vežbanje.
Svemirsko slepilo
U pitanju je progresivno pogoršanje vida, prisutno kod 30 odsto astronauta u kratkoročnim misijama i dvostruko više u dugoročnim. Uzrok je verovatno pojačan pritisak tečnosti u glavi, koji gura optički nerv u pozadinu očne jabučice, izazivajući stanje koje može dovesti do trajnog gubitka vida.
Sunceve superoluje i radijacijaVan zaštitnog magnetnog polja Zemlje, astronauti su izloženi radijaciji većoj od uobičajene i velikoj količini opasnih X zraka i čestica velikog naboja koje prodiru u ćelije žvih bića, oštećuju DNK i povećavaju rizik od raka. Astronauti u nižoj Zemljinoj orbiti izloženi su većoj radijaciji nego radnici u blizini nuklearnih reaktora na Zemlji, a u uslovima jakih solarnih oluja boravak u svemiru mogao bi biti smrtonosan.
Otrovna prašina
Na stenovitim telima, kao što je Mesec ili Mars, astronauti doživljavaju izvesno olakšanje zbog prisustva gravitacije, ali tu su i specifične opasnosti, pre svega u vidu mikroskopskih čestica otrovne prašine.
Psiholoske tegobeŽivot i rad u svemiru predstavljaju krajnje stresno iskustvo. Astronauti doživljavaju naglo ubrzanje i usporavanje, zatvorenost i donekle primitivne uslove života, uz odvojenost od porodice i prijatelja, što izaziva razdražljivost i agresivnost. Kosmonauti su tokom godina izvestili i o brojnim drugim psihološkim tegobama, od umora, preko neraspoloženja, hipohondrije i klaustrofobije, pa do opšteg gubitka snage i interesovanja.
IZVOR |
PODELI
