Leti se kupam u dvorištu, ispod jabuke, a zimi majka ugreje vodu na šporetu, u loncu, pa nas posipa. Najviše bih voleo da imamo kupatilo da se više ne kupam u koritu - priča Nenad Đusić (14), koji sa roditeljima i dve mlađe sestre živi u selu Kukljin kod Kruševca, u dve male prostorije između kojih nema vrata.
Ovaj momčić i njegove dve sestre, Ana (11) i Jovana (9) spavaju u jednom krevetu u kojem, kažu, ima više mesta od kada im se najstarija sestra prošle godine udala.
- Deca nas zadirkuju jer nemamo lepe stvari. Jer smo siromašni... Ja nikada nisam išla na ekskurziju, dok je sestra išla samo jednom, u trećem razredu - jada se najmlađa Jovana.
Nenad, Ana i Jovana nemaju kao njihovi vršnjaci igračke, kompjutere i slične stvari. Bistrooka Jovana na pitanje kada je poslednji put jela čokoladu tužno sleže ramenima. Đusići nose polovnu, iznošenu, često zakrpljenu garderobu koju dobiju od onih kojima je omalila. Nekoliko puta se desilo da deca u školu, iako je hladno odu u letnjim papučama jer nisu imala šta drugo da obuju.
- Padala je neka sitna kiša, a mi vidimo da ispred zgrade stoje Ana i Jovana. Samo u čarapama, u blatu. Uneli smo ih u školu i oprali noge. Dobra su to deca, bistra, i bile bi bolji đaci da imaju osnovne uslove za život - pričaju u školi u susednom selu Jasika.
Nenad prima užinu jer u Specijalnoj školi „Veselin Nikolić“ koju pohađa postoji odeljenje pekara. On bi voleo da jednog dana bude pekar i sprema peciva. Ani, koja ide u peti razred, užinu je obezbedila škola, dok Jovana ne prima užinu jer roditelji nemaju da plate 1.200 dinara. Kada ima, ponese nešto od kuće, a kada nema, gleda drugu decu kako užinaju. Ako neko podeli s njom, dobro je, ako ne, ostane gladna.
IZVOR |
PODELI
