Čukununuk Lava Tolstoja Genadij Murigin doputovao u Srbiju da ispuni zavet predaka. Odavno sam želeo da dođem. Uznemirili su me tragovi bezumnog bombardovanja.
Neka čudna misao opsedala je i progonila, decenijama, Genadija Murigina Ivanoviča Tolstoja da vidi Srbiju. Kaže: da je vidim pre nego što odem s ovog sveta.
U sećanju je poneo najlepše priče majke Ane i oca Filipa, praunuka slavnog ruskog pisca, koji su drugovali sa srpskim vojvodama, sveštenicima i mnogim umnim ljudima koje je sudbina progona posle Prvog srpskog ustanka zaustavljala u sibirskim prostranstvima nekadašnje, carske Rusije.
Nisu mu bile teške godine, troši osamdeset i treću, ni oko šest hiljada kilometara, koje je prevalio iz Novosibirska. Želja je od svega bila jača. Da se sretne sa Srbijom i ispuni zavet predaka: „Možeš da obiđeš ceo svet, ali Srbiju nemoj da zaobiđeš.“
- Želeo sam barem jednom, samo jednom, da udahnem vazduh moje bratske, junačke Srbije – kaže. – Ne znam koliko ću poživeti, ali sam siguran: sad mogu mirno da umrem.
Dok u šetnji Beogradom upija slike iz priča i sećanja njegovih roditelja, današnja prestonica Srbije je za njega „nešto drugo“.
- Ali je moje srce puno, a vremena je malo – govori. – I da trajem… ma, koliko god da trajem, ne bi mi bilo dovoljno da vidim sve što sam odavno želeo. Sa godinama, a vidite da ih imam i previše, želja mi je bivala sve snažnija. Da poljubim ovo parče planete, ponesem grumen zemlje. I, sad, da zavetujem moje potomke da me s ovim grumenom sahrane.
Genadij Murigin Ivanovič Tolstoj je profesor Međunarodne slavenske akademije, autor desetina zbornika i publikacija, brižni sakupljač istoriografskih beležaka o viševekovnim vezama srpskog i ruskog naroda, posebno značajnim za vreme carske Rusije. Uz to je i slikar, čiji su radovi u gotovo svim galerijama svetskih metropola.
- U tome je tek deo mog života, ali to nije i ono što čoveka uvek ispuni do kraja. Duša, kao što je moja, tražila je još nešto. Mir! A srce – punoću. Moje je tek sada puno, ali nemirno pred ovim tragovima bezumnog bombardovanja – govori dok dugo stoji na trotoaru Ulice kneza Miloša.
U beogradskom hotelu „Park“ čukununuk slavnog ruskog pisca zakupio je sobu. Ali nije spavao.
- Kako da spavam, a najlepšu zoru na svetu da ne slikam. I sva ova lepa ljudska lica vašeg naroda. Vama je to možda obično. Meni nije.
Otputovao je, u sredu. Pre toga je obišao Hram Svetog Save. Posetio Srpsku akademiju nauka i umetnosti, poklonio se senima patrijarha Pavla u Rakovici. I, pred let sa surčinskog aerodroma telefonirao sinu u Novosibirsk:
- Moj san je ispunjen – kazao je. – Sad mogu mirno da umrem. A ti upamti šta sam ti rekao.
LEPE I TUŽNE SLIKE
SVOJIM foto-aparatom Genadij je beležio slike Beograda. Ali, one, naružene bombama, nije želeo da ovekoveči. – Ne treba mi dodatna tuga – kaže. – Dovoljno sam tugovao i bolovao dok je Srbija, devedesetih, stradala. Ko da zaboravi pogrom na Kosovu i Metohiji?! Imao sam želju i tamo da odem. A tamo možda ne bih izdržao susret sa nečijom tuđom vojskom oko drevnih, prelepih manastira.
IZVOR |
PODELI
