U Srbiji živi svega 6,5 % ljudi koji poseduju fakultetsku diplomu, što nas čini najneobrazovanijom zemljom na Starom kontinentu, objavili su domaći mediji.

Ovaj sramotni podatak nije loš samo zbog činjenice da smo i po ovom pitanju na dnu evropske lestvice, već i zbog toga što će do 2020. sve zemlje Evropske Unije morati da imaju 40 % akademskih građana, pa je sasvim jasno da je to za Srbiju misaona imenica.

Na listi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2007, na kojoj se Srbija ne nalazi, najlošije se kotira Turska sa 10,8 % a najbolje je u skandinavskim i zemljama Beneluksa, gde se prosek kreće od 30 do 36,4 %. Naš procenat građana sa fakultetskom diplomom slabašan je i kada se poredi sa zemljama bivše Jugoslavije – Slovenija ima 22% obrazovanih, Hrvatska 15%, Makedonija 7,3%, dok podaci o BiH nisu precizni.

Prema mišljenju Aleksandra Baucala, docenta na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta, nizak nivo obrazovanja u Srbiji usko je povezana sa nezaposlenošću, jednim od najvećih problema sa kojim se trenutno suočavamo.

„Zbog niskih profila obrazovanja veliki broj naših ljudi nema uslove za zaposlenje. Nema dovoljno poslova na tržištu rada za ogroman broj ljudi sa srednjim obrazovanjem, a mi ne možemo da odgovorimo tražnji za visokim. U evropskim zemljama sada teško može da se razvija ekonomija zasnovana na nižim veštinama i manufakturi,“ kaže za ’Blic’ Baucal i dodaje da je prosečan srpski radnik nekonkurentan na tržištu, gledano i na lokalnom i na svetskom nivou.

Rešenje za ovaj ozbiljan problem prof. Dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, vidi u promeni obrazovne politike.

„Srbija nema jasnu Strategiju o visokom obrazovanju i neophodno je što pre je doneti. S ovakvim tempom teško ćemo do 2020. stići do procenta visokoobrazovanih koji je zacrtala EU,“ objašnjava dr Stanković.

Dečak, Teodor fon Burg, za koga kažu da je postigao najveći uspeh za Matematičku gimnaziju od njenog osnivanja, nije zbog ovih uspeha poznat široj javnosti, već zbog prašine koju je digla njegova majka ne želeći više da gleda nepotizam, korupciju i nebrigu za mlade talente.

Mladi matematičar Teodor fon Burg, za koga je bivši predsednik Društva matematičara Srbije, profesor Rade Doroslovački, rekao da je „genije kakvog nismo imali za poslednjih 50 godina” nije dobijao nagrade samo zato što se kao osnovac uspešno nadmetao na srednjoškolskim takmičenjima; izgleda da naša vlast više vrednuje fizički rast od intelektualnog.

Dok u razvijenim zemljama postoje programi koji otkrivaju talente u ranom detinjstvu, te ih država stipendira i prati njihov razvoj, kod nas je sve to ostavljeno slučaju. U ranom detinjstvu, kada je otkriven Teodorov dar za matematiku bilo je dovoljno to što majka Magda vežba sa njim. Kada je pošao u osnovnu školu bilo mu je potrebno opširnije matematičko obrazovanje, no kod nas ne postoji individualna nastava za talentovane učenike. Dodatna nastava se uglavnom bavila prosečno talentovanom decom od kojih je Teodor odskakao, pa se i ona pokazala kao gubljenje vremena. „Ponuđena mu je akceleracija, odnosno preskakanje razreda, što je zastareli mehanizam koji se u većini slučajeva može nepovoljno odraziti na socijalni i emotivni razvoj deteta, pa sam to odbila”, kaže Teodorova majka Magda. Zatim je Teodor krenuo u vikend matematičke škole, koje nisu bile nimalo jeftine. U tim školama su deca odvajana prema uzrastu, a ne prema talentu ili zainteresovanosti za predmet. Magda Von Burg kaže da je Teodora mučio i problem nepotizma: „Deci profesora ili ljudi na značajnim funkcijama davalo se mnogo više šansi i sa njima se brižljivo radilo, tako da su prolazili meseci dok Teodor, iako najbolji u razredu, ne izađe pred tablu”. Zato je, u nepostojanju nekog ozbiljnijeg programa za praćenje i usavršavanje nadarenih učenika, za razvoj Teodorovog talenta od samog početka jedino rešenje bio privatni profesor. Međutim, kada je u petom razredu osnovne škole došao do prvog međunarodnog takmičenja, bilo je sve teže naći ga. Bez ikakvog usmeravanja, roditeljima je teško da nađu profesora koji može i želi da radi sa talentom poput našeg sagovornika, jer je to veoma zahtevno. Sada Teodor smatra da svoj uspeh pored napornog rada mnogo duguje privatnim profesorima i majci koja se trudila da dovoljno zaradi za njegovo školovanje.

No, šta se dešava sa talentovanom decom čiji roditelji ne mogu da finansiraju privatne časove? Čekanje na upis u neku posebnu srednju školu može imati za posledicu “uprosečavanje” darovitog deteta. Preko 50% mozga se razvije do pete godine života, a naučna istraživanja pokazuju da na razvoj intelekta deteta najviše možemo uticati od treće do sedme, i nešto manje do dvanaeste godine. Osim „traćenja” talenta darovite dece koja se školuju poput prosečne, talentovana deca imaju duplo više emocionalnih i društvenih problema od mediokriteta. Dešava se da ova deca nisu omiljena među vršnjacima koji ne mogu da ih slede zbog apstraktnog mišljenja i neuobičajenih interesovanja. Ponekad nastavnici nemaju razumevanja i doživljavaju ih kao prezahtevnu ili napornu u svakodnevnom radu. Zato stručnjaci kažu da je jedini način sprečavanja mogućih problema u razvoju darovite dece osiguravanje individualnog pristupa u radu sa njima i pravovremena identifikacija darovitosti.

I, posle svega, kada odgajite talentovano dete koje na raznim međunarodnim takmičenjima osvaja medalje, može se desiti da Ministarstvo nauke odbije da mu dodeli stipendiju, a da istu pokloni učeniku privatne srednje škole (i to za rezultat slabiji od njegovog), iako do tada učenici privatnih škola nisu mogli da dobiju stipendiju. Magda je razočarana odnosom ove države prema talentima i kaže da je Teodor počeo pripreme za upis na američke univerzitete. Oboje su nezadovoljni funkcionisanjem prosvete, koja svaku godinu započinje štrajkovima, a „naši prosvetni radnici više nemaju nikakav autoritet. Njihova primanja su toliko mizerna, da oni nisu motivisani da se bave ni prosečnom decom, a kamoli talentima. Mogućnosti da prošire svoja znanja su minimalna i zavise od sredstava škole. Malo ko je u Srbiji svestan da je u njihovim rukama budućnost zemlje. Naše reforme se uglavnom svode na pojam mature, a niko se ne bavi ozbiljno činjenicom da je usvojenost gradiva kod većine dece minimalna”. Što se tiče stipendiranja, Magda i Teodor su javnosti postali poznati baš zbog toga što je država tri puta odbila da novčano nagradi mladog matematičara. Magda kaže da neki dobijaju po nekoliko stipendija i nagrada (npr. znali samo za slučaj da su neka deca dobijala po tri - Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, Grada Beograda i Ministarstva nauke i još pride nagrade Fonda za mlade talente i raznih drugih opština), a neki nijednu, i kaže da kada je spomenula to g. Đeliću, on je rekao: „To pokazuje da su snalažljivi!“

Takvi stavovi i takav odnos prema talentima imaju za posledicu anatomsku sintagmu kojom plašimo političare: odliv mozgova. U Srbiji nije sprovedeno istraživanje o posledicama odlaska visokokvalifikovanih kadrova za razvoj nauke i za privredu zemlje. Međutim, organizacija Ujedinjenih nacija za program razvoja (UNDP) izvršila je istraživanje odliva mozgova u Albaniji i ono je pokazalo da su njihovi univerziteti i istraživačke institucije, u periodu od 1991. do 2005. zbog emigriranja predavača i istraživača, izgubile minimum 4.500 meseci predavanja i vežbi u korist stranih institucija. Predavači i istraživači koji su ostali u albanskim institucijama naveli su sledeće probleme sa kojima su se suočili zbog odlaska kolega: smanjenje konkurentnosti i kvaliteta rada, raspadanje istraživačkih timova, smanjenje motivacije istraživača za višegodišnja istraživanja i usmerenost na kratkoročne projekte, gubitak „institucionalnog (istraživačkog) pamćenja“ i poteškoće u prenošenju znanja i iskustva sa generacije na generaciju. Takođe, emigriranje visokokvalifikovane snage „šalje negativne“ signale potencijalnim investitorima za ulaganje u zemlju u kojoj je ekonomska i politička budućnost nesigurna usled odlaska najboljih. Konačno, dugoročno, kroz emigriranje visokokvalifikovanih stručnjaka, zemlja ne gubi samo sadašnji, već i budući ljudski kapital. Teodor će najverovatnije otići iz Srbije, a njegova majka ostaje razočarana činjenicom da ni mediji, a ni njihova publika, ne uvažavaju značaj nauke koliko uvažavaju trijumf Partizana nad trećerazrednim španskim timom, ili Šeherezadinu odluku da prizna Onuru da ga voli.
eto tog decaka