SIDA: Sida je bolest koja predstavlja poslednji stadijum infekcije organizma virusom humane imunodeficijencije (HIV), a karakteriše je progresivno slabljenje imunskog sistema što pojedince čini podložnim širokom sprektru infekcija i tumora. Sida je akronim od francuskog naziva za sindrom stečenog imunološkog deficita (fr. Syndrome d'immunodéficience acquise), a AIDS od engleskog naziva Acquired Immunodeficiency Syndrome.
Postoji razlika između pojmova HIV pozitivna osoba i osoba obolela od side. To su dve povezane ali različite stvari, koje se često pogrešno poistovećuju. HIV pozitivna osoba je zaražena virusom (HIV-om), ali to još uvek ne znači da ima sidu. Do pojave bolesti može da prođe vremenski period od dve do deset godina. HIV pozitivna osoba može da izgleda potpuno zdravo, sposobna je za rad ili bilo koju drugu aktivnost, poput zdravih pojedinaca.
Virus se najčešće prenosi seksualnim putem, a nešto ređe preko zaražene krvi, sa zaražene majke na dete tokom trudnoće, porođaja ili dojenja itd. Virus se ne može preneti uobičajenim socijalnim kontaktima, niti putem životinja. U cilju prevencije, u mnogim zemljama se sprovode različite aktivnosti sa svrhom edukacije ljudi o načinu prenošenja virusa i merama koje se mogu preduzeti kako do infekcije ne bi došlo. Za sada ne postoji efikasan lek ili vakcina, koji garantuju izlečenje. Ipak, antiretroviralni lekovi mogu da produže period trajanja infekcije i odlože ulazak u fazu side.
Prema podacima programa Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije o HIV virusu i sidi (UNAIDS), od pojave ovog oboljenja pa zaključno sa 2008. godinom u svetu je bilo zaraženo ukupno oko 60 miliona ljudi, a od komplikacija povezanih sa sidom je do tog trenutka umrlo oko 25 miliona ljudi. Krajem 2008. virusom je bilo zaraženo oko 31,3 miliona odraslih pojedinaca i 2,1 milion dece.
OPSTE OSOBINE VIRUSA:
Virus humane imunodeficijencije (HIV) pripada porodici retrovirusa. Dimenzije ovog patogena iznose 100-140 nm. Čitava ćelija ima dvoslojnu lipoproteinsku membranu, ispod koje je smešteno nukleoproteinsko jezgro. U njemu se nalazi ribonukleinska kiselina i različiti enzimi. U genomu virusa su smeštena tri strukturna gena potrebna za njegovo razmnožavanje i sedam gena koji regulišu taj proces. Oko genoma i enzima jezgra nalazi se proteinski omotač, nazvan protein 24 (p24). Na površini virusne ćelije se nalazi lipoproteinski omotač, koji nastaje od omotača ćelije domaćina u kojoj se virus razmnožava, dok drugi deo omotača potiče od samog virusa i njega čine glikoproteinski molekuli 41 (gp41) i 120 (gp120) koji poput šiljaka vire iz omotača.
HIV je relativno osetljiv i temperatura od 56 °C ga inaktiviše za 30 minuta. Sa druge strane, otporan je na niske temperature (do -70 °C) i ultraljubičaste i gama zrake. Virus je osetljiv na visoke ili niske vrednosti pH (vrednosti ispod 3 i iznad 10).
Postoje dva tipa virusa: HIV-1 i HIV-2. Oba tipa vode poreklo od virusa majmunske imunodeficijencije (engl. Simian Immunodeficiency Virus).
NACIN PRENOSENJA:
HIV se može preneti na više načina: nezaštićenim seksualnim odnosom, preko zaražene krvi i sa majke na dete (vertikalna transmisija). Virus je prisutan u svim telesnim tečnostima, ali u dovoljnoj količini da bi se neko zarazio ima ga samo u krvi, vaginalnom sekretu, spermi, prosemenoj tečnosti i majčinom mleku.HIV se nalazi u visokim koncentracijama i u cerebrospinalnoj tečnosti (likvoru) i ušnoj masti (cerumenu), ali preko njih nije moguće inficiranje zbog nepostojanja načina transmisije sa jedne osobe na drugu.
Prema izveštaju Ujedinjenih nacija za 2008. godinu, približno 2/3 novih slučajeva zaraze se dogodi tokom heteroseksualnih odnosa, oko 11% prenošenjem virusa sa majke na dete, oko 10% slučajeva kod intravenskih narkomana koji koriste upotrebljenu iglu za ubrizgavanje droge, 5-10% slučajeva zaraze je registrovano kod homoseksualaca i ostatak tokom raznih medicinskih procedura (transfuzija krvi i sl).
HIV se ne može preneti rukovanjem, grljenjem, ljubljenjem i drugim uobičajenim socijalnim kontaktima, konzumiranjem hrane koju je spremila zaražena osoba, boravkom u istoj prostoriji sa takvom osobom i sl. Životinje i insekti (poput komaraca) ne mogu preneti HIV ili sidu niti oboleti od nje, jer se samo u krvi čoveka nalaze limfociti sa CD4 (engl. cluster of differentiation) molekulima za koje se virus vezuje.
EPIDEMIOLOSKI PODACI:
Na globalnom planu, širenje virusa poprima oblike pandemije. Od približno 33,4 miliona ljudi koji su bili HIV pozitivni ili su imali sidu krajem 2008. godine, u podsaharskoj Africi je živelo 22,4 miliona (67%) iako stanovništvo te regije čini samo 10% ukupne svetske populacije. Od pojave epidemije, preko 83% smrtnih slučajeva je registrovano u Africi. U najteže pogođenoj oblasti, podsaharskoj Africi, u urbanim sredinama je svaki četvrti stanovnik inficiran, a 70% novoinficiranih osoba godišnje potiče iz ove regije.
Infekcija je prisutna i u ostalim delovima sveta, iako slabije u poređenju sa Afrikom. Tokom 2008. na globalnom planu je zabeleženo 2,7 miliona novoinficiranih (od čega 430.000 dece) i oko 2 miliona smrtnih slučajeva (280.000 dece).
Epidemija side u Srbiji je zvanično počela 1984. godine, mada postoje i podaci o ranijim slučajevima ove bolesti. Incidenca je relativno niska, ali je prema nekim procenama ukupan broj zaraženih pet do deset puta veći od zvaničnih podataka.[34] Od 1985. godine do kraja 2009. registrovano je ukupno 2.440 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1.489 (61%) obolelo od side, a 1.042 umrlo.
Među istočnoevropskim državama, u Srbiji i Rumuniji je zabeležen najveći rast novozaraženih od početka 90-ih godina 20. veka.
INFEKCIJA:
Najčešći tip HIV virusa u Evropi, Americi i centralnoj Africi je tip HIV-1. U zapadnoj Africi, bolest je prouzrokovana tipom HIV-2, koji je jako sličan tipu 1.
Da bi došlo do infekcije i razvoja bolesti virus mora da dospe u krv, gde se vezuje za CD4+ T-limfocite. Virus se delovima svog omotača (gp120) „prikači“ za receptore na površini ovih ćelija.Nakon vezivanja on ulazi unutar ćelije, „ugrađuje“ se u jedro domaćinske ćelije i pod uticajem različitih stimulanasa počinje da se razmnožava. Ishod je najčešće smrt inficiranih ćelija. Tokom vremena dolazi do postepenog smanjenja broja ovih limfocita, kojih u zdravom organizmu ima oko 1200/mm3 krvi. Posle dugo vremena kada njihov broj padne ispod neke kritične vrednosti (oko 200/mm3), čovek počinje obolevati od najrazličitijih (tzv. oportunističkih) infekcija. Tada nastupa sida. Ove infekcije su za ljude obolele od side često teške, a neke od njih i smrtonosne, jer su upravo limfociti nosioci odbrane od mikroorganizama, tumora i različitih stranih materija.
Napredovanje bolesti se generalno može podeliti na četiri faze:
1. primarna infekcija
2. klinički asimptomatska faza
3. simptomatska HIV infekcija i
4. progresija iz HIV pozitivnosti u sidu.
PRIMARNA INFEKCIJA:
Primarna ili akutna infekcija je period naglog razmnožavanja virusa neposredno nakon što mu je osoba bila izložena. Ona može u potpunosti da izostane, a kada postoji (u oko 20% slučajeva) ova faza traje nekoliko nedelja. Tokom primarne infekcije većina osoba pokazuje karakteristične simptome poput prehlade, visoke temperature, glavobolje, upale žrela i ponekad osipa. Ova pojava, slična gripu, se ponekad naziva i bolest serokonverzije.
U proseku tri nedelje nakon infekcije pojavljuje se veliki broj drugih simptoma, za koje se obično i ne sumnja da imaju veze sa sidom. Neretko se dešava da bude postavljena i pogrešna dijagnoza, jer je u tom početnom periodu teško razlikovati simptome side i drugih bolesti. Međutim, postavljanje prave dijagnoze je veoma važno jer su u ovom periodu osobe najzaraznije. Najčešći simptomi u tom periodu su nagli gubitak telesne težine, natekle limfne žlezde, gubitak pamćenja, temperatura i glavobolja.
KLINICKI ASIMPTOMATSKA FAZA:
Ova faza u proseku traje oko 10 godina, mada individualno može trajati kraće ili duže. Kako joj i samo ime govori, karakteriše je potpuno odsustvo bilo kakvih simptoma bolesti, mada se ponekad mogu javiti otečeni limfni čvorovi po telu. Količina virusa u perifernoj krvi pada na veoma niske vrednosti, ali osobe i dalje ostaju inficirane i antitela na HIV se mogu detektovati u krvi. Novija istraživanja pokazuju da virus u ovoj fazi ne miruje, već je izuzetno aktivan u limfnim čvorovima. Velika količina T-limfocita se inficira i umire, a produkuju se velike količine virusa. Danas je dostupna nova vrsta testa koja meri one male količine HIV-a koje dospeju iz limfnih čvorova u cirkulatorni sistem. Ovaj test koji meri RNK molekul (genetički materijal) virusa se naziva test virulencije HIV-a (engl. viral load test) i ima sve veću ulogu u tretmanu HIV infekcije.
SIMPTOMATSKA HIH INFEKCIJA:
Kako vreme protiče, imuni sistem postaje sve slabiji i više nije u stanju da obuzda i zadrži virus. Ovo se događa iz tri razloga:
limfni čvorovi i tkivo postaju oštećeni i iscrpljeni usled dugogodišnje intenzivne aktivnosti;
HIV mutira i postaje više patogen, odnosno postaje jači i raznovrsniji što dalje vodi do povećane destrukcije T-pomoćničkih limfocita;
telo više nije u stanju da održava tempo zamene T-ćelija koje su uništene i njihov broj sve brže opada.
Kako imuni sistem zakazuje, javljaju se i prvi simptomi bolesti. U početku su simptomi slabi, ali se vremenom pogoršavaju i postaju sve teži.
SIDA:
Sida je poslednja faza napada HIV virusa i ujedno je i najteža faza. Svetska zdravstvena organizacija je 1990. napravila spisak simptoma koje je grupisala i koje sada lekari širom sveta koriste kako bi se jasno definisale faze razvoja infekcije. Ovaj spisak je obnovljen 2005.
Faza I: HIV virus se ne može identifikovati i nije kategorisan kao uzročnik side;
Faza II: pojavljuju se minimalne manifestacije infekcija respiratornog trakta;
Faza III: dolazi do pojave naprasnih i neobjašnjivih simptoma poput dijareje, (koja obično traje duže od mesec dana, što dovodi do naglog gubitka telesne težine), teške bakterijske infekcije i/ili plućne tuberkuloze;
Faza IV: javlja se toksoplazma mozga, gljivične infekcije respiratornog trakta i jednjaka (kandidijaza), Kapošijev sarkom itd.
U SAD se dijagnoza side i kategorizacija stepena infekcije vrši na osnovu definicija koje sastavlja i obnavlja Centar za kontrolu bolesti i prevenciju u Atlanti. Centar je 1993. proširio svoj spisak i u njega uvrstio i zdrave osobe koje imaju virus ili im je broj CD4+ T-limfocita manji od 200 jedinica na mikrolitar krvi.
