Godinu dana posle verzija za Xbox 360 i Playstation 3, Dark Sector stiže i za PC. Najavljen je pre čak devet godina, prvi put prikazan od 2004. godine, a razvijao ga je studio Digital Extremes (Unreal, Unreal Tournament). Očekivanja su očigledno bila na visokom nivou, što je u ovom slučaju za svakako iskusnu ekipu ipak bila prevelika prepreka. Hejden Teno (Hayden Tenno) je operativac specijalnih jedinica poslat na tajni zadatak u fiktivnu sovjetsku državu Lasria. Njegov cilj je jednostavan: eliminisati Viktora Sudeka, operativca iste organizacije, koji je zaražen nepoznatim virusom. Za njegovo širenje zaslužan je Robert Mezner, biološki terorista i glavni krivac pozadinske priče, koji svetu preti virusom Technocyte. Technocyte pretvara bilo koje živo biće u mutirano stvorenje čija je jedina svrha ubijanje, a pomoću njega Mezner namerava da regrutuje vojsku navedenih mutanata, pokori ljudsku rasu, osveti se... ukratko, savršeno se uklapa u kalup tipičnog antagoniste. Hejden nevoljno počinje svoju misiju i ubrzo nalazi Viktora, ali je njegov zadatak daleko od izvršenog. Od štaba dobija novi - sledeći na listi za odstrel je sam Mezner. Međutim, na putu do njega susreće se sa Nemesisom, koji ga zahvaljujući Technocyte-u olako savladava. Sledeće što Hejden doživljava je Nemesisovo metalno sečivo kroz njegovo rame, čime i sam postaje žrtva mutirajućeg virusa. Prvih dvadesetak minuta, koliko je potrebno da pređete ovaj uvodni deo, zapravo služi kao tutorijal kroz koji ćete se uhodati u mehaniku igre (a koja će vam odmah od prvog minuta biti poznata). Ako ste igrali Gears of War ili bilo koji sličan naslov, onda ćete se u Dark Sector-u osećati kao kod kuće. Nadaleko poznati cover sistem, glavni adut pomenutog Gears-a, očigledno je (ponovo) poslužio kao uzor pri koncipiranju mehanike. Na svakom koraku ćete nailaziti na strateški postavljene kutije, komade oronulih zidina i mnoge druge oblike zaklona iza kojih ste bezbedni od neprijateljske paljbe. Kombinacija „skoči u zaklon-pucaj-idi do sledećeg zaklona-pucaj“ je, kao propratni efekat ovakvog sistema, procedura koju ćete ponavljati od prvog minuta igre do odjavne špice. Monotonost ovakvog načina napredovanja kroz poglavlja bila bi ublažena do ivice nepostojanja da Dark Sector može da se pohvali radnjom punom intriga i obrta koja bi vas, efektivno, terala da odigrate sledeću deonicu, ili barem raznovrsnim neprijateljima koji se smenjuju u zavisnosti od sredine u kojoj se trenutno nalazite. Nažalost, to nije slučaj. Priča se po providnosti komotno može takmičiti sa paus-papirom: pitanja o Hejdenovoj prošlosti su opšteprisutna, ali se igra ni ne trudi na odgovori na njih, osim u par prolaznih navrata koji jedva da su vredni spomena. Krajnji efekat odaje utisak kao da su je autori skoro završili, da bi se par nedelja pre roka setili da tu fali i nekakva radnja koja bi sve povezala u koherentnu celinu, pa su u nedostatku vremena zbrzali osnovnu fabulu i nalepili je na igru. Bez postepenog odmotavanja klupka, igra se svodi na niz borbi protiv mnogobrojnih i klišeiziranih neprijatelja (dolaze u tri oblika: ljudskom, koji koristi klasično vatreno oružje, zaraženih ljudi, koji najviše liče na zombije i bore se hladnim oružjem, i nevidljivih mutanata, koji vas napadaju brzinom munje) i veoma lako postaje dosadnjikava. Međutim, Hejden ima keca u rukavu, koji praktično čini celu igru: glaive.

Uzimajući u obzir omot igre (na kojoj Hejden u ruci drži neku vrstu sečiva), mnogi će se verovatno iznenaditi kada se na početku nađu u ulozi elitnog operativca obučenog u crno. Međutim, kao što smo već objasnili, posle kratkog uvoda on biva zaražen virusom, a prvi oblik transformacije se javlja odmah: njegova desna ruka poprima novi oblik, čiji je sastavni deo sečivo koje drži na omotu. To sečivo se zove glaive, i najbolje se može opisati kao mešavina šurikena (metalne, naoštrene zvezde koja se koristi u raznim borilačkim veštinama) i frizbija, sa primesama bumeranga. Drugim rečima, glaive je nazubljeni komad metala koji možete bacati neograničeno puta jer će se uvek vratiti u vaše ruke. Ubijanje (čitaj: odstranjivanje udova uz obilno krvarenje) svega što se usuđuje da vam prepreči put se podrazumeva, ali kako napredujete kroz igru, glaive će postepeno dobijati na funkcionalnosti. Korišćenje ovog donekle inventivnog oružja na početku se svodi na puko gađanje protivnika, ali ćete vrlo brzo steći mogućnost da kontrolišete putanju jednom bačenog glaive-a. Dok je u letu, potrebno je da jednostavno ponovo pritisnete i držite dugme za bacanje, čime ćete dobiti punu kontrolu nad njegovim pravcem i tako izvesti prilično impresivne kombinacije (odsecanje glava protivnicima iza zaklona, zarivanje oštrica u više protivnika u jednom letu i slično), naravno, sve u usporenom vremenu. Primetili ste kutiju sa municijom, ali ne možete da dođete do nje? Nikakav problem: naciljajte je i pustite da glaive odradi svoje (doduše, dovodi se u pitanje kako rotirajuće sečivo može da "dohvati" drugo fizičko telo i prinese ga vama). Jasno je da ovaj multifunkcionalni "alat" predstavlja ništa manje nego okosnicu igre, što je pojačano činjenicom da je klasično naoružanje, koje protivnici ostavljaju za sobom, vezano za DNK korisnika, zbog čega će u ekstremno kratkom roku jednostavno ispariti. Jedini način da ovo izbegnete jeste da posetite crnu berzu, gde vas čeka osrednji izbor vatrenog oružja, kao i nadogradnje za isto (slično sistemu koje koristi Resident Evil 4). Osim solidno realizovane ideje za osvežavanje borbenog sistema u obliku glaive-a, Dark Sector nema puno toga čime bi mogao da se pohvali. Tehnička strana igre je, kao i bezmalo svi ostali aspekti, u najboljem slučaju na prosečnom nivou i ne zaslužuje negativne, ali ni pozitivne komentare. Ono što je najviše sprečava da bude nešto više od još jedne pucačine jeste oskudevanje u originalnosti. Sve što ćete videti biće vam i previše poznato. Istina, Dark Sector nije jedini koji se bazira na nadaleko utvrđenim osnovama, ali, za razliku od mnogih drugih, ovaj put je naginjanje ka nečemu što bi ga izdvojilo u beskonačnom moru sličnih naslova jedva prisutno. Glaive svakako vredi probati, ali seckanje međusobno sličnih protivnika će, bez obzira na sve, pre ili kasnije dosaditi. S obzirom da se radi o portu konzolne verzije, vredi naglasiti da je optimizacija urađena valjano, zbog čega ćete igru moći da pokrenete i na nešto slabijim računarima. Konačna presuda - Dark Sector je relativno dobra igra, ali je prisutna nezanemarljiva količina neiskorišćenog potencijala. Da su se autori kojim slučajem malo više potrudili, uspeh bi bio mnogo veći. Ovako je vlasnicima kućnih računara servirana igra koja se još na konzolama lako zaboravljala, a po svemu sudeći je tako i sa PC verzijom, uz godinu dana kašnjenja.