Novo čedo Raven Software-a je stiglo među nas, pokrenuto Unreal 3 engine-om i spremno da zaseni i koliko-toliko zadrži igrače ispred monitora. Igra je dugo najavljivana, imala je puno pretpostavki i očekivanja, i opet, pored sveg tog “internet uzbuđenja”, dobili smo još jednu osrednju igru koja nam služi za ubijanje monstruma i vremena.

Priča se odvija davne 1955. godine kada je hladni rat između Rusije i Amerike bio u svojoj najvećoj snazi (već poznata priča gde su po ko zna koji put Rusi negativci). Vi ste u ulozi kapetana Nate Renko-a, američkog specijalca poslatog na čudno ostrvo pod imenom Katorga-12 da ispita uzrok i izvor nepoznatih radijacija koje dolaze iz tog pravca. Na tom ostrvu su Rusi vršili istraživanja na Ajnštajnijumu (ili po periodnom sistemu, Es99), retkom mineralu, i posle nekog vremena otkrivate da ostrvo konstantno “preskače” između dve godine, 1955. i 2010. Kasnije, vođeni od strane naučnika Victor Barisova, nalazite spravu za manipulaciju vremena (Time Manipulation Device, TMD) koja koristi upravo Ajnštajnijum (Es99) i koristićete je do samog kraja igre.

Već je rečeno da Singularity koristi Unreal 3 Engine, zastareo engine koji su mnogi vrhunski naslovi koristili, ali sada, kada je grafika u pitanju, sve je već viđeno i poprilično staro. Igra obiluje sivilom i mračnim skučenim prostorima, retko kada vam ostavlja mogućnost izlaska na otvoreno. Imaćete priliku da prođete kroz sva mesta napuštenog ostrva Katorga-12, prolazićete kroz školu, kantinu, laboratorije, pristanište i samo srce ostrva, gde se događaji munjevito odigravaju. Sve vreme će vas pratiti “menjanje vremena” i često ćete imati vizije šta se tu nekada dešavalo, dok je ostrvo još uvek bilo naseljeno i imalo mira. Te vizije će biti nešto slično viđenju duhova prošlosti, duhova ljudi koji su tu nekada učili, podučavali, istraživali ili čuvali.

Oružja su vizuelno lepo urađena, svako je savremeno dizajnirano uprkos tome što ćete većinu vremena provoditi u prošlosti i posedujući svako od njih, bićete nepobedivi. U sadašnjosti ćete se obračunavati sa čovekolikim monstrumima, koji jure na vas sa namerom da vas obezglave i onemoguće vaš cilj. Imaćete priliku da upravljate puškom čije metke možete kontrolisati, tako da zabavi nikad kraja. Većina neprijatelja može biti savladana oružjem, ali je razvojni tim ipak odlučio da stavi akcenat na TMD i često ćete pribeći manipulaciji vremena i natprirodnom iživljavanju nad protivnicima, nego li pucati na njih i time stvarati neizvesnost. Sprava ima mogućnost usporavanja vremena za pojedinca ili na određenom prostoru, a može i ubrzati proces starenja neprijatelja i tako ga za tren oka pretvoriti u pepeo. Municije koja je razbacana po ostrvu ima sasvim dovoljno, kao i sredstava prve pomoći, što još više olakšava igru.

Akcije u Singularity-ju ima na pretek, retke su situacije lutanja po kancelarijskim prostorima, a i ako ih ima, ubrzo se prekidaju vriskom monstruma iza ćoška ili razbijanjem okoline od strane nekog džinovskog genetskog promašaja. Neprijatelji će se uvek pojavljivati u ogromnim brojevima, a veštačka inteligencija nije baš za pohvalu. Sakrivaće se po slučajno izabranim preprekama, često ostavljajući celu glavu da viri, dajući vam slobodu da je kreativno iskoristite. Izletaće ispred vas suludo, pucajući izbezumljeno čekajući vas da ih sa jednim ili dva metka pošaljete na drugi svet. Sa druge strane, monstrumi sadašnjice su nešto žilaviji, pa se koriste nasumičnim moćima “nestajanja” ostavljajući za sobom siluete, i time postaju glineni golubovi za vas. Igra poseduje jako loše skriptovan AI za jednu “savremenu” igru. Nate Renko je preslikani Gordon Freeman, mudro ćuti i sluša druge dok mu naređuju. A svi ostali će biti sporedni likovi koji će uvek biti okrenuti na jednu stranu i obraćati se jednoj zamišljenoj tački bez obzira da li se vi njima nalazite iza leđa ili sa strane.

Singularity je igra koja pored toga što se bavi prošlošću i sadašnjošću, definitivno pogrešila vreme u kojem je izašla. Ponekada, kada se zagledate u kofere ili velike drvene kutije ili bilo šta drugo što čini vašu okolinu, primetićete mutnije teksture nego kod igara iz 2000. godine. Muzika postoji samo tokom scena akcije ili velike drame, ali je toliko neupečatljiva i bezlična da je se nećete ni sećati. Vrlo je interesantno napomenuti da je lipsync dobro urađen, a sa druge strane, igru prožima predivni veštački rusko-američki naglasak na koji smo svi izgleda navikli toliko da nam više i ne smeta.

Da bi uneli malo raznolikost, proizvođači su ubacili i poneku “zagonetku” u igru. Ne možemo ih zaista nazvati zagonetkama jer one to nisu. Svaka će zahtevati da se iskoristi TMD, tako što ćete spljeskati kutiju, podvući je pod polu-otvorena vrata, onda je vratiti u njenu sadašnjost, i pred vama će se kutija ponovo dići, dižući za sobom i vrata. Čak je i taj deo prividno “moćno” urađen jer samo postoji određen broj predmeta na koje možete delovati pomoću TMD-a. To su već pomenute kutije, džinovski diktafoni koji se nalaze bez ikakve logike na pojedinim mestima (nemam ni predstavu kako su neki ljudi snimali na to s’ obzirom na situacije koje su opisivali), školske table i polomljeni izvori struje.

Multiplayer je stavljen verovatno iz razloga da samo postoji u igri, ali njegova kompleksnost je ravna nuli. Postoje dva moda, Creatures vs. Soldiers i Extermination. U prvom se bezumno istrebljuju stvorenja i ljudi, a u drugom vojnici pokušavaju da zauzmu svetionike, usput se izbezumljeno istrebljujući sa stvorenjima zbog sukoba interesa.

Singularity je igra kojoj se pribegava ako igrač više nema šta da igra ili ako ga vuče znatiželja. Dok igrate Singularity, bićete svesni svih njenih mana i propusta, pojedine situacije će Vam biti jako čudne, a opet, igra će vas vući dalje da je igrate. Pored tri različita završetka sa poprilično sličnim ciljem i krajem, igra nema toliko toga revolucionarno da ponudi, sem da nam pokaže da je tematika “zlih” Rusa neiscrpna, i da se uvek neka nova priča može složiti i ubaciti u igru.