Ovde ima za svakog ponešto. Zaista je neverovatno dokle su autori spremni da idu ne bi li nam dočarali čudesni svet (NBA) košarke. Uzmimo za primer audio-vizuelnu prezentaciju. Nije bio dovoljan jedan komentator, već je tu još jedan (stručni konsultatnt Stiv Ker). I to je bilo malo, pa je ubačen i specijalni izveštač sa parketa, da bi sada u poluvremenu morao da se pojavi i čevrti komentator, koji će u pauzi „kupiti” dešavanja sa parketa. Vizuelno je, naravno, sve kao u prenosu – predstavljanje igrača na početku, ponovljeni snimci spektakularnih zakucavanja, čak su tu i outdoor snimci grada u kojem se utakmica igra (sve sa onom lenjom kamerom koja pluta iznad hale). Publika pravi suludu galamu i grafički je predstavljena kao u nijednoj sportskoj igri do sada – izuzetno verno. Da ne zaboravimo i klupe sa rezervnim igračima, gde se u zavisnosti od dešavanja na terenu zaista svašta može događati. Još jednom ćemo se vratiti na komentatore. Smetenjaci usta ne zatvaraju i imate utisak da se ne radi o generičkom voiceoveru, već o realtime impresijama pošto se igrači često pominju poimence i potom se vrši opis njihovih akcija, mogućnosti, dostignuća u ligi itd. 

Na klupama sa rezervnim igračima se, u zavisnosti od dešavanja na terenu, zaista svašta može događati. Naravno da je gameplay sjajan i da ozbiljno vuče ka simulaciji. Igra sadrži određenu dozu pickup&play karaktera, ali tada uopšte nije zanimljiva. Stvari dobijaju na težini kada se odlučite na učenje komandi, kojih je na raspolaganju, što bi se reklo, ihahaj. Potezi su dobro dokumentovani i mogu se bistriti kroz čak šest različitih Practice režima. Sve prethodno rečeno za gameplay nije ništa novo i odavno predstavlja highlight serijala, samo je ovog puta reč o glazuri visokog sjaja, koja je vidljiva na svakom koraku. 

Najbolja košarkaška simulacija svih vremena. NBA 2K13 je manje dramatična nego prethodne igre u serijalu. Nema teatralnog početka, ulaska MJ-a na teren i bacanja igrača u središte akcije. Umesto toga, prvo što sada treba da uradite jeste da kreirate avatara koji ćete voditi kroz kampanju. Ovaj režim predstavlja lajtmotiv ovogodišnjeg izdanja igre i prava je poslastica za sve ljubitelje sportskih ostvarenja. Nakon obaveznog koketiranja sa frizerima i šminkerima, na scenu stupa odigravanje probne utakmice pred gomilom skauta i menadžera. Akciju posmatrate iz perspektive trećeg lica (nešto slično kao u Be A Pro modu u Fifi) i predstavljate tek jedan šraf ekipe koja je na terenu. Boduje vam se svaka akcija – razigravanje saigrača, postignuti poeni, skokovi... Čak morate da pazite i da ne dozvolite lake poene protivniku i da obavite striktnu markaciju igrača kojeg čuvate. 

Nakon što se utakmica završi, slede intervjui sa zainteresovanim klubovima i sam draft, nakon čega kreće karijera... Ona se odvija po sličnom principu, s tim što se pored rejtinga računa mora voditi i o iskustvenim poenima koje usput zaslužujete i na taj način vršite apgrejdovanje virtuelnog sebe. Koliko je kampanja duboka i pažljivo osmišljena govori i podatak da ćete posle utakmica morati da idete na konferencije za medije i odgovarate na pitanja novinara (sa sve voiceoverom). Sjajno! Realno gledajući, igra ima samo tri nedostatka. Hardverska zahtevnost je maksimalno polarizovana i ako na ekranu želite da imate sve detalje, morate posedovati zverku od mašine (podaci u infoboksu su samo lepe želje proizvođača). 

Druga stvar koja nas je prilično iznervirala jesu meniji, zbog kojih se osećate kao da ste u Photoshopu, a ne u video igri. Opcijama se pristupa preko nekakvog improvizovanog kontekstnog menija koji se grana i grana i grana... Da stvar bude još gora, većini igračkih modova (osim egzibicionih utakmica i karijere) pristupate preko njih, što vam se nikako neće svideti. Konačno, izvršni producent igre je čuveni reper Jay Z, pa je i prezentacija „obojena” njegovim šarmom. Mnogima će se ovo svideti, a mi se pitamo zašto baš svaka simulacija košarke mora da ima neke veze sa repovanjem i reperima?