|
Ako procitas ovo jednom, citaces zauvek! Koliko je lepo...
|
|
Jedna je SANDRA AFRIKA
|
|
post # 21 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
imal' jos neko da da neku svoju pricu da malo diskutujemo 
Kad moj te poljubac ko pice udari, u zoru ceka te soba u ludari !
|
|
| |
|
|
post # 22 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Ovo morate procitati...
DJEVOJKA TUZNIH OCIJU I deo
Bila je jednom, nekada davno, ona.... Djevojka sjetnih ociju i tuznog osmjeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svijetu, trazila je svoje mjesto pod suncem, trazila je ljubav koja ce je grijati, koja ce joj pomoci da sve okrutnosti ovog svijeta zaboravi. Nekog s kim ce moci podijeliti ono sto krije u sebi. Nekoga kome ce moci svu svoju ljubav pokloniti. Nekoga kome ce moci vjerovati, ko ce je nasmijati i razumjeti te momente kad su joj oci bile zamisljene i tuzne a ona negdje daleko u mislima odsutna od njega....
Prolazile su godine, a ona je i dalje bila sama. Odustala je traziti tu ljubav za koju je zeljela dati sve i koju je zeljela da vjecno traje. Sebi je govorila da tako nesto jednostavno ne postoji.... I onda, jednog dana, u njen zivot je neocekivano usao on. Osoba koja je bila tako drugacija od toga sto je ona zamisljala i zeljela.
Isto kako je neocekivano usao u njen zivot, tako je u neopisivo kratkom vremenu uspio da je izvuce iz njene rezerve, da zid koji je ogradila oko sebe srusi kao kulu od karata. Osvojio je njeno srce i uspio da joj vrati osmjeh na lice.... Osmjeh koji joj i onda kad njega nije bilo kraj nje nije silazio s lica. Nije mogla vjerovati da se to njoj desava, da ona moze biti tako sretna, tako ludo voljena....
Mnogi nisu razumjeli sta je ona vidjela u njemu, zasto bas on pored toliko drugih, "boljih" od njega. Ona se samo smjeskala i odlucno odgovarala da joj on daje ono sto je oduvijek sanjala. Samo on i niko drugi.
Prolazilo je vrijeme i njih dvoje su iz dana u dan bili srecniji. Ni njegova a ni njena okolina to nije shvatala. Mnogi su samo odmahivali glavom i govorili kako to nije ok, kako prave gresku zbog koje ce oboje na kraju kajati. Jednostavno, nisu jedno za drugo. No, ona nije htjela da cuje nista. Borila se protiv tih predrasuda, nije zeljela da joj niko kvari tu srecu koju je nakon tolikih godina napokon nasla. Bila je ubjedjena da ce to trajati do kraja zivota.
Kako su se luckasto ponasali! Kako su se znali smijati bezveznim stvarima, necemu sto niko drugi nije razumio. Satima razgovarati a da ne postanu umorni od "filozofiranja". I opet, tu i tamo se ubaci poneko stidljivo "volis li me?" I odgovor: "pa znas..."
"Ne, ne znam. Reci."
I onda promjene temu. Nekako su oboje u dubini duse bili djeca. I koliko god su zeljeli da rijecima pokazu osjecaje, nije im uspjevalo. Tek ponekad, dok su u tami noci, kad im se lica ne vide, sapne jedno od njih:
"Volim te. Jako. Previse"
Tisina. Oboje slusaju odzvuk tih rijeci. Svejedno ko ih je izgovorio, govorio je i u ime onog drugog.
Vrijeme je prolazilo. Njih dvoje su bili sretni, uzivali su svakim danom sve vise jedno u drugom. Planirali su zajednicku buducnost. On je cesto govorio o djeci. Djeca su zivot. Kruna ljubavi. I buducnost. Zelio je da ima bar troje. Ona se na to smjeskala i zamisljala kako bi to bilo. Te male slatke vrascice, sa predivnim ocima njihovog oca.
Jednog dana su se dogovorili da idu u kino. Ona se spremala i radovala susretu s njim. I odjednom joj se zacrnilo pred ocima. Probudila se na podu spavace sobe. Nije joj bilo jasno sta se desilo, koliko dugo je lezala tu bez svijesti. Sigurno je umor i iscrpljenost, pomislila je. Tih dana je stvarno imala jako puno posla. Vrijeme je da idu negdje na odmor, da se opusti i zaboravi sve obaveze. Osjecala se jako umorno i malaksalo. Najradije bi ostala kuci.
Ali, kako to da mu objasni? Zbog cega odjednom ne zeli da ide u kino, kad se toliko radovala tom filmu? Nije zeljela da ga uznemirava, da se brine bez razloga. To je samo jedan trenutak slabosti, posljedica rada proteklih dana. Sama sebe je ubjedjivala da nije nista strasno. Skupila je svu snagu sto je imala, obukla se i tad je dosao on.
"Izgledas nekako cudno. Blijeda si." rekao je odmah s vrata.
"Hvala na komplimentu. Imas odlican fazon" namigla je ona i prebacila sve na salu. "Osjecam se izvrsno. Radujem se nasem izlasku."
U sebi je pomislila da vise sebe ubjedjuje u to. I da se nada da ce moci izdrzati tu vece a da on nista ne primjeti. Odmor, o tome moraju obavezno razgovarati.
Navecer, kad se vratila kuci, jedva je docekala da legne u krevet. On je predlozio da udje i popiju jos nesto skupa. Prvi put odkad je znala za njega pozeljela je da ide kuci, da je ostavi samu.
.... Odlucila je da ide doktoru. Vise nije islo tako. Zeljela je da sazna sta joj se to dogadja, a s druge strane njega nije htjela da zabrinjava. Trudila se da se sve to tajno obavi, da on nista ne primjeti.
Ali, on ju je poznavao bolje nego sto je mislila... Vec nakon par dana je nazvao i ozbiljnim glasom joj rekao da moraju razgovarati. Jednostavno, stize za pola sata kod nje, mora je vidjeti. Ona nije slutila o cemu se radi. Mislila je da ima problema na poslu ili tako nesto.
"O kome se radi?" upitao je skoro sa vrata.
"Ne znam o cemu govoris" odgovori mu ona iznenadjeno.
"Vec danima ne zelis da izidjes sa mnom. Stalno si kuci, kazes nemas vremena, umorna si, a sutradan te moj drug vidi u gradu. Jesi upoznala nekog novog ili ga ja vec poznajem?"
Njeni obrazi se zarumenise od ljutnje. Sta mu pada na pamet, da joj takve stvari prebacuje? Odkud mu pravo da takve gadosti govori.
"Nisi u pravu. Boli me sto tako razmisljas. Mislila sam da me poznajes i da mi vjerujes. Ocito sam pogrijesila" odogovorila mu je ljutito.
U ocima joj je vidio neizmjernu bol, ali nije odustajao. Bio je ubjedjen da mu nesto krije, i da to ima veze s nekim musarcem.
"Da, poznajem te i ocekivao sam da ces biti iskrena prema meni. Dogovorili smo se da odmah jedno drugom priznamo, ako nam u zivot udje neka druga osoba. Zasto mi to cinis?"
"Nisi u pravu. Mislim da je bolje da odes prije nego sto se kaze nesto zbog cega cemo se oboje kajati."
"Za to je vec kasno. Kajem se sto sam ti toliko vjerovao. Da nisam u pravu, rekla bi mi iskreno sta se desava." umorno se okrenuo i posao da izidje.
"Zao mi je, ne mogu. Zelim samo da znas da te neizmjerno volim" povikala je za njim, a suze su joj tekle niz lice.
Dva dana su prosla, on se nije javljao. Ona nije znala sta da mu kaze, sta da ucini. Pustila je da vrijeme tece i da mu se javi kad bude znala sta joj je. I onda je dosao taj nemilosrdni dan....
Telefon je zazvonio i probudio je iz nemirnog sna. Opet je bila previse iscrepljena da bi mogla ici na posao.
"Dobro jutro. Govorim li sa ....? zacula je muski glas.
"Da, ja sam. Ko je to?"
"Ja sam doktor Koprena. Dobili smo vase rezultate. Mislim da bi bilo bolje da dodjete u bolnicu da razgovaramo."
"Doktore, pa nije valjda nesto lose, kad moram doci?" u momentu je bila budna.
"Mislim da je bolje da dodjete ovamo i da razgovaramo. Mozete li biti za sat vremena ovdje?" upitao je i izbjegao odgovor na njeno pitanje.
Brzo se spremila i za nepunih sat vremena je bila kod doktora. Vidjela mu je po izrazu lica, da nesto nije u redu.
"I? O cemu se radi? Sigurno sam preumorna." pocela je nesigurno
"Postovana gospodjo, nazalost nije to. Vi imate tumor. I ovdje kod nas nemate mogucnosti ljecenja. Nemamo sve sto je potrebno da Vam pomognemo na vrijeme.
Osjetila je da se soba vrti oko nje. Tumor! Kako to? Tumor cega? Nije bila svjesna da place.
"Smirite se, molim Vas. Znam da nije lako, razumijem Vas. Da li imate mogucnost da odete negdje vani na ljecenje?"
"Doktore, o cemu se radi? Tumor gdje, kako?\" nevezano je pitala.
"Tumor na mozgu. Kako su nam nalazi pokazali, mi ga ne mozemo ovdje operisati. Jednostavno, nemamo te mogucnosti. Zao mi je." tuzno je odgovorio.
Bilo mu je jako tesko posmatrati tu mladu osobu, osobu koja je tek na pocetku svog zivota, a tako blizu kraja. Znao je da u takvim situacijama i trajanjem bolesti kraj moze da dodje za sedmicu dana, isto kao i za 2 mjeseca. Morala je brzo odluciti sta ce i kako.
Pokusao joj je objasniti sta se trenutno dogadja u njemom tjelu. Da moze mozda negdje da se operise, ali da je ishod i tad neizvjestan. Ako i prezivit, mogu ostati trajne posljedice. Ona je sve slusala sa nevjericom. Onda je skocila i rekla:
"Oprostite, moram ici. Moram biti sama. Pokusati da razmisljam....."
Vec je pocela otvarati vrata. On joj doviknu:
"Da, razumijem Vas. Molim Vas da danas, najkasnije sutra ujutro jos jednom dodjete. Moram znati sta ste odlucili. Zelim Vam pomoci."
Ona je samo potvrdno klimnula glavom i otisla. Setala je bez cilja po gradu, pokusavala da shvati sta se desilo. Da uvidi da to nije ruzan san, da je stvarnost i da mora nesto da ucini.
I onda je odlucila. Nazvace tatinog brata u Americi. Mozda joj on moze pomoci. Dugo se nisu culi, ali ipak, on joj je stric. Sigurno ce joj pomoci..... I tako je i bilo. Culi su se i on joj je rekao da ce joj organizovati sve za put u Ameriku. Kad bude tamo, rijesice ostalo.... Tad joj je palo na pamet, da mora svog momka obavjestiti o svemu. Ali sta da radi? Toliko ga voli da ne moze ni da pomisli da mu nanese bol. U glavi joj se vrzmalo stotinu stvari, slike iz sretnih dana su joj kao diashow prolazile pred ocima. Sjetila se njegove zelje za velikom porodicom. Znala je da je neizvjesno da ce ona ikad moci da mu ispuni tu zelju. I onda je odlucila sta ce uciniti.
Digla je slusalicu i okrenula njegov broj....
Nije bila spremna na to da ce se on odmah javiti.
"Zdravo, ja sam.
" pocela je nesigurno.
"Moram ti nesto reci. I mislim da je bolje da ti to odmah kazem. Bio si donekle u pravu kad si mi rekao da nesto krijem od tebe...
" nije znala kako da nastavi. On je samo cutao i cekao da ona kaze sta ima.
Razmisljala sam ovih dana i shvatila da sam jos mlada da se tako ozbiljno vezem. Jednostavno, uvidjela sam da zelim jos da zivim, da putujem, da upoznam druge ljude i da uzivam. Oprosti mi. Mislim da je najbolje da se vise ne vidimo. Zao mi je
prosaputala je na kraju i prije nego sto je on uspio nesto reci spustila je slusalicu.
Telefon je odmah zazvonio. Nije se htjela javiti. On nije odustajao. Zvonilo je, zvonilo, njoj se cinilo da je citava vjecnost prosla prije nego sto je utihnuo. Ubrzo nakon toga stajao je na njenim vratima. Zvonio je, lupao rukom i govorio da zna da je tu, da moraju razgovarati.
Nijemo je sjedila na podu pored vrata a suze su joj se slijevale niz obraze. Pozeljela je da umre, da je vise nema. Osjecala je da joj se tijelo raspada u milijun komadica, da joj je srce mrtvo.
Ali, znala je da je tako bolje. Ne zeli da on pati i tuguje za njom. Mislila je da ce je on lakse zaboraviti ako bude ljut na nju, ako je vidi u nekom drugom svjetlu, kao nekoga ko nije vrijedan njegove ljubavi. Govorila je sebi da je tako bolje, da je bolje, da je bolje..... A suze nisu prestajale ici niz lice............
Dok je cekala da se sve formalnosti oko puta za Ameriku srede rijetko je izlazila iz kuce. Jednostavno, plasila se tog susreta s njim. Plasila se da ce pokleknuti, da nece moci podnijeti taj optuzujuci pogled iz njegovih ociju. On je uporno pokusavao da je dobije, i na kraju odustao. Njeni roditelji mu nisu smjeli nista reci. Bojeci se toga da ce tako rano izgubiti svoju mladu kcerku nisu zeljeli ni jednu zelju da joj odbiju.
Napokon je dosao dan njenog putovanja. Stanje joj se sve vise pogorsavalo. To malo lijekova sto je mogla nabaviti u gradu vise joj nisu puno pomagali. Bilo je zadnje vrijeme da ode. Srce joj se cijepalo dok je zadnji put koracala kroz grad. Cijelo vrijeme se pitala da li ce joj se pruziti ta sansa da jos jednom prodje tim prelijepim gradom. Bila je svjesna da je to jako neizvjesno.
Dok je prolazila pored njihovog omiljenog kafica ugledala ga je kroz prozor. Pricao je s nekim kolegama i nije je primjetio. Ubrzanim korakom je produzila dalje.
Roditelji su je ispratili na aerodrom. Majka je neutjesno plakala, ocu su oci bile pune suza i nije mogao ni rijec progovoriti. Bol mu se vidjela na licu. Znali su da je to mozda zadnji put da je vide.
Molim vas ne placite. Sve ce biti dobro. U Americi su dobri ljekari.
" pokusavala je da ih utjesi i osjecala da je snaga sve vise izdaje. Bojala se da ce se srusiti tu pred njima i skupljala i zadnju mrvicu snage samo da se to ne desi.
Sex je kao skok s motkom,skačeš dok imaš motku
|
|
| |
 217
poruka na forumu
| |
 6
| |
 57
|
|
|
post # 23 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Prica o coveku bez ljubav i puno novca. .
U nekim ljudima je posao vazniji od ljubavi i srece i ceo zivot provode tako sto rade. . ali jel je sva sreca u poslu ili u nekim drugim stvarima? evo vam jedan moj mali deo moje maste iz glave 
On se zvao Jayson radio je u fabrici papira, bio je inzenjer sa diplomom ali nije imao srece u ljubavi i odreko se toga i totalno se posvetio poslu, jednog dana kada je krenuo sa posla kuci video je psa povredjenog kako lezi na ulici, on ga je udomio i nakon 5 meseca kada je pas ozdravio on je hteo da sazna ko mu je vlasnik i tako je objavio sliku psa u novinama. .
10 devojka se javilo da je to njihov izgubljeni pas, svaka je nudila nesta, ali jedna je bila izuzetak. . ona nije nudila nista slicno novcu i ostalim stvarima ona je nudila LJUBAV njemu je to bilo smesno. . Nocu kada je legao da spava razmisljao je o tome i o njoj. .
Njeno ime je Julie, ona je bila siromasna devojka koja je pomagala svima ali nije imala srece u zivotu tako da je ostala siroce sa 3 godina, njeni baka i deka su je cuvali i zaposlili je u malom restoranu gde se vrlo malo placa skoro nedovoljno za zivot. . ali je bila lepa, i nikada nije bila tuzna bila je srecna i zbog malih stvari. . ali nekim ljudima to nije bitno. .
Jayson kada je otisao na poslu nije mogo da je izbaci iz glave,tu toplinu u njenim ocima,njen osmeh, a ponajvise sto je ponudila ljubav, otisao je od posla direktno kod nje u restoranu, pozvao je da izadju na veceru i da popricaju o psu, ona je sa zacudjenjem prihvatila. .
Te noci su pricali bez prestanka on je osetio nesta cudno, sto nikada do sada nije osetio. . poljubio je. . ona je bila veoma zacudjena pomalo i srecna, on joj ponudio brak,novac, sve, apsolutno sve sto je imao ali ona je to odbila. . rekla mu je: novcem se nemoze kupiti sreca niti ljubav, ona nakon sto je to rekla otisla i nisu se vise videli. .
Sigurno se pitate sta je bilo s psom?
epa pas je ostao kod njega kao nesta da ga podseca na ljubav
Ovo sam ja izmislio 
( ahhhh neka romantika cuci u meni tera me da pisem o ljubavi ali ne pise mi se toliko o tome )
Poruku je menjao/la zoran009 - Subota, 20.08.2011, 4:32 PM
ToSke ;)
|
|
| |
|
|
post # 24 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Ovaj post sam pronasla na netu jeko mi se svidelo sta jedan momak pise pa sam pozelila podeliti sa vama
_______________________________________________________________________________________________________
Ispod svega u meni tu je, iza osmeha i iza pogleda, u pokretu i hodu i glasu. I sklanjam se od ljudi iako zeljan sam prisustva ljudskog, i bezim od bliznjih iako su mi bliskost i toplina potrebni. Zedan i gladan sam, a znam da mi ruke, usne i srce moraju biti odbijeni.
Gospode, stvoren sam ovakav kakav sam, zapocet i nezavrsen, ostavljen da spoznam da imam ovo u sebi; neka me otklonjenog u ova stanista svestan da cu svakog ko mi se priblizi oslepeti snaznije nego svetlost i ozlediti svirepije nego zivot. Ima pravednosti sto sam izvan svega sto je nadohvat ruke svakom, i ima smisla sto nemam nikom nista da dam i ne umem nista da uzmem. Neka ostane udaljenost i neka ne bude blizina, dovoljna mi je kazna sto osecam da cu i dahom zalediti dusu i srcem zarobiti srecu.
Postoje bica koja se tako rode kao ovo moje. Ispod svega u meni tu je i unistavajuce je; jasno ti je i sklanjam se od svega ljudskog kao izgnanik i sakrivam lice od pogleda kao bednik. Ima pravdesnosti sto sam ovde i neotkljucan i ima smisla sto cu ti isceznuti kao slucajna greska, ljubavi moja.
Nemoj odustati od onog koga volis,jebeš život ako se ne boriš.
Slomi mi srce slomicu ti glavu ;)
|
|
| |
790
poruka na forumu
| | |
58
| |
477
|
|
|
post # 25 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Želim da budem jednostavan, pošten, prirodan, iskren, čistog uma, neizveštačen, spreman da kažem "Ne znam", ako je već tako, da se srećem s drugima na ravnopravnoj osnovi, suočavam se sa preprekama i teškoćama nezaplašen i nezbunjen. "Želim da živim bez mržnje, kaprica, ljubomore, zavisti ili straha. Želim i drugima da takodje žive najuzvišenije, najispunjenije i najbolje što mogu. Molim se za to da se nikada ne petljam u tudje stvari, ne naredjujem drugima, ne mešam se u odnose drugih, ne dajem savete koje mi niko nije tražio i ne pomažem kad moja pomoć nije potrebna. Ako mogu da pomognem ljudima, uradiću to, uradiću to tako što ću im pružiti priliku da pomognu sami sebi; ako mogu da ih uzdignem ili nadahnem nekog, neka to bude primerom, zaključkom i sugestijom, radije nego nalozima i zapovestima. Žudim da odišem životom." Oh, ti Nevidljiva moći koja vladaš i gospodariš sudbinama zemaljske dece, nauči me simfoniji života kako bi se moja priroda uskladila sa Tvojom. Otkrij mi radosti koje donosi ljubav prema drugima, samopožrtvovanje i milosrdje. Pokaži mi životnje igre, nauči me da ih igram hrabro, pouzdano i nepokolebljivog morala. Obdari me mudrošću, kako bih vodio računa o svom jeziku i naravi, i strpljivo se naučio umetnosti upravljanja sopstvenim životom za svoje najveće dobro, s družnim poštovanjem prema privatnosti, pravima i ograničenjima tudjih života. Pomozi mi da u svojim aktivnostima težim najvećoj legitimnoj nagradi, zasluzi, ambiciji i mogućnosti, uvek spreman da ljubazno pružim ruku pomoći onome kome je potrebno ohrabrenje i podrška u njegovoj borbi. Daj mi snage da se nasmešim onda kada bih se radije mrštio, da kažem vedru i ljubaznu reč umesto oštre i gorke. Učini me saosećajnim prema tuzi, tako što ću shvatiti da skrivenih jada ima u svačijem životu, ma kako divan izgledao. Ako se u životnoj borbi zadesim ranjen ili pred porazom, sipaj na moje rane melem nade i prožmi me hrabrošću da nezastrašen ustanem i nastavim dalje. Održi me skromnim u svakom pogledu; učini da ne veličam sebe i da pri tom budem podložan ozbiljnom grehu smanjivanja vlastite vrednosti. Neka ostanem blagorodan i u uspehu. Neka se moja duša u žalosti uzdiže mišlju da bez senke ne bismo znali kako je lep sjaj sunca. Kad dospemo u tesanac i sve se okrene protiv nas i kad doje dotle da vam se čini da ne možemo više ni trenutka da izdržimo, ne predajmo se, jer to je upravo tačka na kojoj počinje preokret. Svaki minut koji uštedimo tako što ćemo ga učiniti korisnijim, profitabilnijim, jeste upravo toliki dodatak vašem životu i njegovim mogućnostima. Svaki izgubljeni minut je ispušteni nusproizvod- kad jednom prodje, nikad ga više. Pomislite na onih petnaest jutarnjih minuta koje imate pre doručka, i onih pola sata nakon doručka, setite se prilika za čitanje, računanje ili razmišljanje koncentrisano na karijeru, koje se tu i tamo nadju tokom dana. Sve su one sporedni proizvodi vaše svakodnevne egzistencije. Iskoristimo ih i možda ćemo doći do zaključka do kog su došli i najveći koncerni, da istinski profit leži u iskorišćavanju sporednih proizvoda. Često možemo da čujemo besciljne, neuspešne ili bezvredne kako u razgovoru pominju "ubijanje vremena". Oni koji stalno ubijaju vreme, ubijaju u stvari sopstvene životne prilike; oni predodredjeni da uspeju jesu oni koji vreme oživljavaju tako što ga koriste. Danas je i moj i vaš dan, jedini koji imamo, dan u kojem igramo neku svoju ulogu. Možda mi ne razumemo, značenje te uloge u velikoj celini; ali, tu smo da je odigramo i sad je upravo vreme za to. Znamo jedno - da je to akciona, a ne plačljiva uloga. To je uloga ljubavi, a ne cinizma. Na nama je da izrazimo ljubav tako što ćemo da pomažemo jedno drugo. Kad god izadjemo napolje, neka to bude ispravljene brade, uzdignutog čela i punih pluća; ispijajte toplotu sunca; osmehom pozdravljajte prijatelje i unesite dušu u svaki stisak ruke. Ne plašimo se se da će neko pogrešno da nas razume i nikada ne gubimo ni časka na razmišljanje o svojim neprijateljima. Pokušajmo u svom umu da iskristališemo šta bismo voleli da radimo i tada ćemo, bez ikakve prisile, kretati ka cilju. Razmišljajmo neprestano o velikim i divnim stvarima koje bismo želeli da postignemo i, kako vreme bude prolazilo, uhvatićemo sebe kako nesvesno grabimo prilike za ispunjenje svojih želja, baš kao što koralna buba uzima ono što joj treba pre nego što ponovo nadodje plima. Stvorimo u svom umu sliku sposobne, ozbiljne i korisne ličnosti kakva želimo da budemo, i ta će nas misao iz sata u sat preobražavati u baš taklvu ličnost. Misao je nadmoćna. Sačuvajmo ispravan duhovni stav - stav hrabrosti, otvorenosti i vedrog raspoloženja. Mislit ispravno znači stvarati. Sve stvari počinju željom i svaka iskrena molitva biva uslišena. Postajemo slični onome čemu nam srce teži. Ispravimo bradu i uzdignimo čelo! Uvek! Težnja idealnom životu nam je u krvi i nikad ne miruje. Biće to tužan dan za svakog od nas kad budemo potpuno zadovoljni svojim mislima i delima - kad pred vratima naše duše ne bude više čekala velika želja da uradimo nešto veće, znajući da smo za to predodredjeni. Ako uzmemo svoj život previše ozbiljno, čemu je onda vredan? Ako nam jutro ne donese nijednu novu radost, ako nam veče ne probudi nadu u nova zadovoljstva, da li onda ima svrhe oblačiti se i svlačiti? Sija li sunce danas na mene zato da bih mogao da razmišljam o jučerašnjem danu? Ili zato da bih se trudili da predvidimo i kontrolišemo ono što se ne može niti se da predvideti ni da se kotroliše - sudbinu sutrašnjeg dana? Entuzijazam je najvrednije imanje na svetu. Vredniji je od novca, moći i uticaja. Entuzijazista će jednom rukom ubediti i dominirati ongde gde će bogatstvo stečeno pomoću male armije radnika jedva izazvati treptaj interesovanja. Entuzijazam gaji predrasude i protivljenje, prezire neaktivnost, obrušava se poput oluje na njene tvrdjave i kao lavina preplavljuje i guta prepreke na svom putu. On je ni manje ni više nego vera u akciji. Ljubav prema knjigama, prijatelju moj, tvoj je prolaz do veličine, čistote, najsavršenije zadovoljstvo koje ti je Sudbina pripremila. Ono ostaje i kad sva ostala zadovoljstva izblede. Biće ti podrška i kad svi ostali načini rekreacije prodju. Trajaće sve do tvoje smrti. Činiće tvoje časove prijatnima dok god živiš. Mnogi su talenti protraćeni zbog nedostatka hrabrosti. Svakoga dana umiru ljudi koji su uvek bili previše plašljivi da načine prvi korak u bilo kom pravcu; koji bi, da su ikad bili podstaknuti da počnu, verovatno daleko dogurali. Činjenica je, ako hoćemo da radimo nešto vredno truda, da ne možemo da stojimo po strani i drhtimo razmišljajući o hladnoći i opasnostima, već moramo da se trgnemo i guramo najbolje što možemo. Ne vredi da večito razmišljamo o riziku i postupamo oprezno; možda je i pre potopa, kada je neko mogao sto pedeset godina da razmišlja i savetuje se s prijateljima i da potom doživi da njegov poduhvat uspe, ali danas je to drugačije - neko čeka, sumnja, konsultuje prijatelje i onda jednog dana shvati da ima šezdeset godina i da je previše vremena izgubio na savetovanja sa rodjacima i prijateljima i da više nema vremena da posluša bilo čiji savet.Što sam stariji sve više sam ubedjen da proćerdavanje života leži u ljubavi koju nismo pružili, snazi koju nismo upotrebili, sebičnoj smotrenosti koja nam je branila da reskiramo i zbog koje, izbegavši patnju, nismo mogli da osetimo ni pravu sreću. Niko još nije ostao zauvek siromašan zato što se u jednom u životu "pustio s lanca". Sunce se upravo diže. Jutro je novog dana, prvog dana nove godine. Šta bih mogao da poželim da mi donese ovaj dan, ova godina? Ništa što bi svet ili druge ljude učinilo siromašnijim, ništa na tudj račun; samo nekoliko stvari koje se nikad nisu zaustavile pored mene već su me dotakle u prolazu:
- nekoliko prijatelja koji me shvataju, a ipak su mi i dalje prijatelji;
- posao koji ima stvarnu vrednost, bez kojeg bi se svet osećao siromašnijim;
- nagradu za njega koja je dovoljno mala da ne optereti prekomerno onog ko je plaća;
- um koji se ne boji putovanja, čak i ako staza još uvek nije prokrčena;
- srce puno razumevanje;
- prizor večitih brda i uzburkanog mora i nečeg lepog što je delo ljudskih ruku;
- smisao za humor i dar za smejanje;
- malo vremena za dokolicu;
- nekoliko trenutaka za mirno meditiranje u tišini. Osećaj Božjeg prisustva.
- I strpljenje da sačekam na sve ove stvari, kao i mudrost da ih spoznam.
Uspeh će biti najbolji ako nespokojnu i uznemiravajuću stranu poslova potisnemo, a onaj mirni zadržimo u mislima. Da se budim svakog jura sosmehom koji mi obasjava lice, da se klanjam danu zbog prilika kojim obiluje; da poslu prilazim jasnog uma; da mi je krajnja svrha kojoj težim uvek pred očima, pa i onda kada se bavim sitnicama; da sve ljude i žene susrećem sa osmehom na licu i s ljubavlju u srcu; da budem blag, ljubazan i uljudan u svakom trenutku; da noć dočekujem s umorom od kog se uvek lepo spava i radošću koju donosi dobro obavljen posao - eto, na tako mudar način želim da provedem svoje dane. Dobro je da imamo novca i svega onoga što njime može da se kupi, ali je takodje dobro da povremeno proverite da li još imamo ono što se novcem ne kupuje. Pusti me da radim svakog dana; a ako me obuzme tama očajanja, neka ne zaboravim snagu koja mi je bila uteha u nekadašnjim usamljenim danima.
Neka se idalje sećam vedrih šetnji tihim brežuljcima svog detinjstva, ili sanjarenja na obali mirne reke, kad je u meni zasjala svetlost i kad obećah Sudbini da ću hrabro koračati kroz burne godine promena. Poštedi me gorčine i žestokih strasti u trenucima neopreznosti. Neka ne zaboravim da su siromaštvo i bogatstvo plod istog duha. Iako sam nepoznat svetu, neka moje misli i dela budu takvi da sebi mogu da budem prijatelj. Podigni moj pogled sa zemlje i ne dopusti mi da zaboravim na uživanje u zvezdama. Ne daj da sudim drugima, da ne bih osudio sebe. Ne dozvoli mi da sledim bučnu gomilu, nego da spokojno idem vlastitim putem. Daj mi nekolicinu prijatelja koji će me voleti takav kakav jesam i uvek osvetljavaj moj put milosrdnom svetlošću nade. a ako mi godine donesu nemoć pre nego što dodjem nadomak dvorca svojih snova, nauči me da ipak budem zahvalan što sam živ i što su uspomene na stara vremena lepe i slatke; neka me sumrak zatekne spokojnog. Volim te zbog onog što jesi, ali još više te volim zbog onog što ćeš da budeš. Ne volim te toliko zbog tvoje realnosti, koliko te volim zbog tvojih ideala. Molim se za tvoje želje, koje mogu da budu velike, radije nego za tvoja zadovoljstva, koja su možda opasno mala. Zadovoljan cvet je onaj kome samo što nisu otpale latice. Najlepša je ruža ona koja tek počinje da cveta, u kojoj slatke boli čežnje podstiču jači i lepši rast. Nećeš uvek biti ono što si sad.
Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
|
|
| |
|
|
post # 26 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Prica o Nesku i Sanji
Jednom kraj staze ona ga je srela i na prvi pogled zavolela.Imao je oci plave boje, koje su znale iskreno da vole. Na prvi pogled osvojio je Sanju, nehtevši ni za ime da je pita. Ona je bila lepa kao rumena zora. Kosu boje noci sto se u nju sliva, imala je. Osmeha blagog i milog, mekanih ruku i stidljiva dodira. Neskovo srce je osvojila.
Bili su mladi i nisu znali da nemogu jedno bez drugog. Sve sto su imali za ljubav su dali. Ona se klela u Neskovo ime. Ljubav je strasna i lepa, kad neko iskreno voli, ali nisu znali sta ih ceka, da ona mora i da zaboli. Imala je oko 16 godina, 16 ruza u Neskovim snovima. Imala je 16 ideala i sve ih je Nesku dala. Ali jednog dana sve je njeno otplovilo daleko. tuzna je bila Sanja, krila je veliku tajnu.Samo ona je znala da ce roditi sina. Nesko to nije znao, a Sanja je tuzna bila. Deo sebe joj je dao a ona je to krila. Pitao ju je sta se zbiva a ona je sasvim drugacija bila. Cutala je i krila svoju tajnu, mislila je ako mu kaze ostavice je. On je mislio da Sanja drugog voli i u njegov zivot usla je crnokosa Ana. Sanja to nije znala a voljela ga je sve vise i osmeh s njenog lica je iz dana u dan poceo da se brise. Nesko je poceo da laze, dok je ona mislila kako da mu istinu kaze. Da li ce moci? I onda je skupila hrabrosti i snage, i htede Nesku reci. U tihoj prolecnoj noci ugledala je kraj svojoj sreci. Nesko je setao sa Anom u toj divnoj noci, dok su ga posmatrale uplakane Sanjine oci. Ostala je sama. Izgubila je sve sto je imala. Ali ipak imace svoga sina. "Ja nesmem da ostanem ovde, za ovo ne sme niko da zna, jer ja ne smem nikome reci zasto mi dusa pati.", mislila je Sanja. Nikada nije prestala misliti na svog sina. On joj je bio sve sto je imala. Kad se rodio, mali je licio na Neska i tako se tuzna Sanja opet njega seti. Krenula je ulicom sama, kad je u toj prolecnoj noci ugledala Neska. Kad je on ugledao Sanju, tiho se okrenuo i otisao ne rekavsi nista. Njega srce poce da boli misleci da Sanja sada drugog voli. Zato je sada s bolom u srcu isao k svojoj Ani, ali ipak je jos uvek mislio na Sanju. Nesko se opet vrati na mesto gde je ugledao Sanju i tada je video koliko ona zaista pati. Ostricom je presekla svoje vene i povikala: "Za sve je kriva Ana. Budi srecan Nesko. Shvati da sam samo tebe volela, osim tebe nikog nisam zelela. Rodila sam ti sina. U njega se svoja slika sliva. Ne placi Nesko, sada imas Anu. Pogresio si sto si me ostavio samu. Zivot mi se gasi, ali te jos uvek volim. Samo jedno te molim. Cuvaj mi sina! Neka te zivot krasi, Nesko moj voljeni!" Tada pade i sklopi oci. Nesko nije mogao da izdrzi tu silnu bol te uze ostricu i presece sebi vene. "Umrecu pokraj svoje voljene!", bilo je zadnje sto je rekao.
Danas Ana za ruku vodi Neskovog i Sanjinog sina. Prolaze ulicom u kojoj su Sanja i Nesko poslednji put bili. Suze joj krenuse niz obraze kad ju je mali Nesko nevino upitao: "Dali su se mama i tata ovde zadnji puta sastali?" Ana mu s mukom odgovori. "Nesko, mili sine, oprosti mi grehe moje. Da mene nije bilo oni ne bi prestali da se vole. Svi smo mi pomalo krivi, laz i prezir, sve je slomilo srce tvoje majke!" Mazio je Nesko Anu i gledao njeno lice, prisao joj je i sa suzama u ocima poljubio je njeno uplakano lice. Tada tuzno rece Ani: "Hajdemo odavde, MAMA!"
Poruku je menjao/la tomo47 - Ponedeljak, 04.07.2011, 10:55 PM
Sex je kao skok s motkom,skačeš dok imaš motku
|
|
| |
217
poruka na forumu
| | |
6
| |
57
|
|
|
post # 27 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Dorja - Hvala puno !
ToSke ;)
|
|
| |
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 28 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Nisam to ja pisao...
Ali kao da je o meni pisano...
Ipak...
Ja znam da se iza moje samoce krije moje srce koje ume da voli...
I ja zelim da ga delim i ne bojim se da cu nekoga povrediti ili uniziti svojom ljubavlju i blizinom...
Kao i uvek Srcemoje ubada temom direktno u srce.... 
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 29 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Sve je ovo napisano produhovljenim tonom,koji iziskuje od coveka najdublje emocije dok cita...
Rad oplemenjuje coveka.
Rad stvara coveka.
Rad kreira stvarnost u kojoj zivimo.
Ali sta raditi u nasoj okolini,kada nemas mogucnosti da bilo sta radis?
Kada se borimo za egzistenciju svaki tren zivota.
Kada je luksuz koristiti fiksni telefon,auto,imati kupatilo,imati danas parce hleba na stolu....
Potrebno nam je svakako duhovno otreznjenje,ali neke stvari ne mozemo ni da sagledamo ako nismo sasvim na dnu.
Niti mozemo da razumemo kako je u kozi onoga koji se bori za goli zivot.
Kako osmisliti svoj zivot kada vise nemas prostora u kome ces ga osmisliti ni ziveti?
Sustina je u egzistenciji.
Covek sam malih prohteva,spreman za sve poduhvate,sem onih koji donose zlo bilo kome. Zadovoljan sam da danas imam na stolu solju caja i parce hleba. Prezivecu. Ali,da,sve me vise jede ono sto sam propustio u zivotu. One sate koji su otisli u nepovrat ,a koje sam proveo radeci za nekoga koga najvise volim i postujem,da bi mi uvek ta voljena ledja bila okrenuta...
Danas se pitam-ZASTO? Mogao sam raditi bilo sta drugo-sedeti u kaficu,muvati ribe,bilo sta...
A ja sam crncio da se izborim za lepsu buducnost najblizeg clana familije...
Kako Ognjene,ja,da ono tvoje gore sto si napisao,uklopim u svoju zivotnu pricu?
Zato sto imam osecaj da bi ovo gore trebalo da bude zdrava polazna osnova za sve zivotne price. Pa ko se u tome nadje-nasao se...
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
|
|
post # 30 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
*Mozda je proshao zivot ceo, od onog dana kad sam je sreo, kad prvi put ugledah ochi plave i kosu boje pokoshene trave.
*Ah pomislih lepa li je ona, al ne chuh zvuke onoga zvona, shto je u susret zovu polako, da sam znao, vechno bih plak'o.
*Ruku mi pruzi kao da pita: "Volish li reku, polja, zita?" Ruku joj pruzih, ka ruci shto drhti, pruzih joj ruku u zagrljaj smrti.
*I tek tada shvatih, pred kojom stojom... Pred onom shto zivi u snovima mojim, i onako bleda provodi dane, u dimu crne marihuane...
*Hteo sam ljubavlju da oteram drogu, jel, shta je ona skrivila Bogu? Zvala je nocas zvezde da joj sude, htela je da VOLI, VOLJENA da bude....
*Uzalud behu sve nade moje... umreshe ochi plave boje... Preklinjem svitanje novoga dana i zlo shto nanese marihuana.
*Ana, devojka plave kose, Ana...ime shto hiljade devojaka nose... i ja cu otici jednoga dana ... tamo gde je prerano otishla Ana...
*Na njenom grobu zaplakah prvi, i ispisah rechi kapima krvi... umrla je u svitanje dana , bila je prelepa, zvala se Ana ...
*A znala je da narkomani dugo ne zive, i da se kratko svojim snovima dive, volela je da bode svoje vene, volela je zivot, a mozda i mene....
    
|
|
| |
484
poruka na forumu
| | |
17
| |
258
|
|
|
post # 31 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
wow super ti ovo samo nastavi mozda postanes pesnik, bez zezanja odlicno ti ovo  
|
|
| |
582
poruka na forumu
| | |
40
| |
181
|
|
|
post # 32 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Quote (Srcemoje) Ispod svega u meni tu je, iza osmeha i iza pogleda, u pokretu i hodu i glasu. I sklanjam se od ljudi iako zeljan sam prisustva ljudskog, i bezim od bliznjih iako su mi bliskost i toplina potrebni. Zedan i gladan sam, a znam da mi ruke, usne i srce moraju biti odbijeni.
Gospode, stvoren sam ovakav kakav sam, zapocet i nezavrsen, ostavljen da spoznam da imam ovo u sebi; neka me otklonjenog u ova stanista svestan da cu svakog ko mi se priblizi oslepeti snaznije nego svetlost i ozlediti svirepije nego zivot. Ima pravednosti sto sam izvan svega sto je nadohvat ruke svakom, i ima smisla sto nemam nikom nista da dam i ne umem nista da uzmem. Neka ostane udaljenost i neka ne bude blizina, dovoljna mi je kazna sto osecam da cu i dahom zalediti dusu i srcem zarobiti srecu.
Postoje bica koja se tako rode kao ovo moje. Ispod svega u meni tu je i unistavajuce je; jasno ti je i sklanjam se od svega ljudskog kao izgnanik i sakrivam lice od pogleda kao bednik. Ima pravdesnosti sto sam ovde i neotkljucan i ima smisla sto cu ti isceznuti kao slucajna greska, ljubavi moja.
Sta reci na ovo... samo onaj ko ima uu sebi osecanja moze razumeti ovo... 
Neznam tako nesto sastaviti... ali neki put iz duse mogu da kazem nesto tako i ako se pitam posle otkud tooo
[img]http://img218.imageshack.us/img218/4758/24034.gif[/img]
[img]http://img43.imageshack.us/img43/2638/23439.gif[/img]
|
|
| |
790
poruka na forumu
| | |
58
| |
477
|
|
|
post # 33 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Pa sta da ti kazem badule, zaista je produhovljenim tonom napisano, pisao sam je nekoliko dana, bukvalno bez prestanka
Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
|
|
| |
|
|
post # 34 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Opet će proleće biti samo naše...
Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...
Srešćemo se opet na našem polju, pokriveni mesečevim velom i smejaćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našega kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet ćemo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlićes me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričaćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proleću, mladalačkim snovima. Prećutaćemo one teške reči i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, biće sve jedno. Znam, izdržaćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnezdo, i znam, osećam, biće tu kada se oluja stiša...
Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostaću ono isto dete koje si voleo, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lujka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Boriću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boleti, može me samo ojačati. Padala sam i pre, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvek sam imala svoj cilj, svoje snove... Vratiću se... i nastavićemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekaćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti...
|
|
| |
217
poruka na forumu
| | |
6
| |
57
|
|
|
post # 35 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Ichigo_Kurosaki - Hvala
Cenim to
ToSke ;)
|
|
| |
|
|
post # 36 | 10.11.2012 , 12:34 PM
|
Quote (badule) Kao i uvek Srcemoje ubada temom direktno u srce....
 to je cilj
Sto se tice price ovog momka kio je pisao ovo odusevio me toliko da sam se mogla naci u nekim recima samo sto sam ja rodjeni borac!
Uvek kazem sebi ne budali ima nade za sve 
Poruku je menjao/la Srcemoje - Utorak, 18.10.2011, 8:56 AM
Nemoj odustati od onog koga volis,jebeš život ako se ne boriš.
Slomi mi srce slomicu ti glavu ;)
|
|
| |
|
|
|
post # 38 | 10.11.2012 , 12:35 PM
|
Jedinoj mojoj
I ostali su samo trenutci uhvaćeni u objektiv mojih sjećanja. Trenutci koji će me pratiti kroz vječnost… Trenutci koji se kao mreže isprepliću do beskraja. I koliko god se trudio zaboraviti, krenuti dalje, jedan dio mene to ne želi. Zaboraviti nju… U svakom mom pogledu, vidim njenu ljepotu, u svakoj pjesmi čujem melodiju njezinog bića, u svakom dahu udišem njen opojan miris, u svakom dodiru osjećam njezinu prisutnost… Pitam se hoću li ikada zaboraviti. Zaboraviti moje nedosanjane snove… Ne! Nikada neću zaboraviti, često sa suzom na licu govorim sam sebi… I sve je ostalo tako nedorečeno, ljubav, osjećaji, pa čak i ove rečenice što pišem. Kako zaboraviti njezin pogled, njene oči koje me sa slike još uvjek gledaju, dodire, usne koje su me ljubile, stapanje dva bića u jedno… Možda je sve to bila iluzija, samo način na koji sam ja gledao… Na ta pitanja nemam odgovora. Često se pitam je li moglo biti drugačije, bez patnje, boli i gorčine. I koju nam je ulogu sudbina namijenila na ovoj trnovitoj pozornici života? Je li moja uloga da ju bezgranično volim i da nikada ne zaboravim što smo imali, a uništili? To je vjerojatno moj krst koji sam osuđen nositi. Nije li to pakao na zemlji? Može li što biti gore od toga? Ne imati kamo usmjeriti svoje osjećaje… Toliko toga čuvam u sebi, toliko toga bih joj dao,toliko toga sam joj mislio dati ali snovi su i dalje ne dosanjani. Još uvijek se nečemu nadam, nečemu… Kada bih sebi bar mogao priznati čemu. Možda tome da će se naši snovi probuditi zajedno s proljetnim suncem u nekom ljepšem svijetu gdje ljubav vlada. Nažalost je stvarnost drukčija, ovaj svijet je jesen, zamalo pa zima, hladan i okrutan, daleko od očiju ljubavi. A što je zapravo ljubav i gdje je ona nestala? Je li to onaj osjećaj kada nekoga volimo i želimo ga kraj sebe unatoč svemu, kada smo spremni oprostiti sve, zaboraviti, ljubiti… Ne znam. Možda je ljubav samo mit kojemu se nadamo, ali ja taj mit uistinu osjećam, to je mit koji raste u meni i ne da se zatomiti. Toliko je pitanja za koje nemam odgovore… Možda jednoga dana shvatim kako sve funkcioniše. Svijet, ljubav, ljude, sam sebe pa i nju! NJU! Dotada ću i dalje živjeti za trenutke koji su samo naši i koje mi nitko ne može oduzeti…I čekat ću .............. sto ću čekati ???? Tugu, bol, suze, patnju, rusenje svih svojih snova
Evo već danima se trudim da ne mislim na nju. I stalno se sve završava samo na bednim pokušajima da je zaboravim. Pred očima mi njen lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u njenim očima video sam sigurnost, tugu, požudu i vidio sebe. Ne sećam se da su me još neke oči tako gledale kao njene. U njenoj blizini osećam nemir u telu. Kao da me neka sila vuče ka njoj. Kada nije pored mene tada me jedino misli o njoj čine sretnim i ispunjenim. I dok mislim o njoj postoji samo ona i praznina koja nam je suđena. A onda osetim kako mi telo podrhtava. To je samo požuda i to će proći. Tada pomislim, da će se već prvog jutra, još dok se sunce bude rađalo sve rasprštati kao sitne čestice koje lete po sobi i prelamaju se na suncu. Da će sva ta požuda nestati u prvom jutru koje dočekam sa njom. I da će tada ova praznina koju osetim kad nije tu postati nepodnošljiv bol. Znaš onaj koji kida dušu i ostavlja trag. Zato ću se polako povući. Može me nazvati i kukavicom i izdajicom ali ja nemam snage da se borim protiv sebe. A ako ostanem moraću. Jer nju ce požuda proći a mene rane ne.Added (20 Jul 2011, 8:56 PM)
---------------------------------------------
Пре две недеље напунио сам 46 годинa...
Ујутро, на свој рођендан, пробудио сам се прилично нерасположен, али - време чини своје!
Отишао сам у кухињу уверен да ће ми жена улепшати дан с једним: "Добро јутро и срећан родђендан,мужићу мој златни!"... а можда ме и изненади неким поклоном, ко зна?
Али, ништа од тога...
Није рекла ни добро јутро, а камоли остало чему сам се надао!
Добро, помислио сам, с годинама постану такве, али деца су се сигурно сетила!
Ни они нису ништа рекли...
Дубоко разочаран отишао сам на посао.
Чим сам ушао у канцеларију, дочекала ме је моја секретарица Лидија са осмехом на лицу и процвркутала: "Добро јутро, господине шефе, и све најбоље за Ваш рођендан!"
Одмах сам се осетио боље. Ипак се неко сетио да ми је данас рођендан!
Удубио сам у посао и радио до поднева.
Тада је на врата покуцала Лидија и рекла:
"Знате шефе, данас је тако леп дан, а и рођендан Вам је - позивам Вас на ручак!".
"То је најлепша ствар коју сам данас чуо", рекох. "Идемо!"
Отишли смо на ручак у један одличан, мали, интимни, ресторан на периферији.
Попили смо неколико мартинија и бескрајно уживали у одличној храни...
Кад смо се враћали назад, Лидија је рекла: "Знате шефе, данас је баш посебан дан, зашто би се враћали уканцеларију?".
"У праву сте", рекао сам, потпуно задовољан својом секретарицом...
"Онда Вас позивам код мене на чашу вина!", рече она...
У њеном стану сам се удобно сместио...
Лидија нам је сипала вино и кад смо се куцнули, рекла је:"Само тренутак, шефе, да обучем нештоудобније!".
"Наравно!", одговорио сам видно узбуђен и у треперавом ишчекивању!
Отишла је у спаваћу собу и вратила се после неких пет минута.
У рукама је носила велику торту, а иза ње су ишли моја жена, моја деца, пријатељи, као и неколико колегас посла, и сви су певали "Данас нам је диван дан, диван дан...".
А ја сам седео на каучу потпуно изненађен и... ГО ГОЛЦАТ !!!
Sex je kao skok s motkom,skačeš dok imaš motku
|
|
| |
|
|
post # 39 | 10.11.2012 , 12:35 PM
|
Dobro je... Khm.. Imam ja nesto nalik ovome... Zamo sto je malo duze... ( P.S. naterala me jedna osoba da pisem ) Super je sve... Ali treba da znas... Ima malo necega... Mislim, da uvedes bolje u pricu.... Ali i ovo je super...
Ko si ti?
|
|
| |
|
|
post # 40 | 10.11.2012 , 12:35 PM
|
Svaka misao kao da izašla iz moje glave. Da li je moguće da nas ima ovoliko i zašto smo dozvolili sebi da padnemo u takvo stanje? Zašto je toliko teško zadovoljiti ljudsku psihu? Do kada ćemo biti gladni života, a nećemo ni da ga okusimo?
Uživanje u samoći je teška bolest.
|
|
| |
|
