U glavi gde taj,
spokoj je jak,
sto tera sav mrak,
da bezi od nas.
Gde imamo vecnost,
gde tu je nas mir,
gde odludas uvek kad budes sam, ti.

Tu, pored hrama, tu je i on,
malen i spokojan, ceka tvoj zov,
cek taj tren, da opet se budi,
al` tisti ga samo, sta recice ljudi,
dal prihvacen bice, mislis dok svice,
i opet, pocetak je kraj,
gubi se svetlost, opet dopire mrak,
opet ceka te zivot, onakav kakav bese,
a zivot je dalji, od ove pesme.

On, jos uvek je tu,
al` sad pak dalji no prosli put,
miran u oblaku, u okrilju hrama,
sija od svetla, dok nas guta tama,
kad jednom ga spoznas, i mir svoj prepoznas,
tada zaboravis odmah, sta znaci propast.